Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ЧРНЧИЋ

огобито виноградарством. У близини Ч., код Доблича, налази се мали рудник угља. ; = 4. M.

ЧРНЧИЋ ИВАН ДР. (2/5 1830, Поље, на Крку — 7/1 1897, Рим). Основну школу свршио је у Добрињу. И ако је желео да

настави школе, морао је с оцем бродарити

и поматати му у раду до 14 године. Тек по очевој смрти наставио је школу. У Цриквеници се за две године спремао за прелаз у гимназију, коју је учио на Реци. Ту је живео под утицајем Франа, Курелца, па се тај утицај запажа кроз цео живот. Ч. је 1853 матурирао, а потом је отишао у горичко всемениште, одакле“ се почео јављати књижевним прилозима у Невену, и у Љубљанским Новицама. Кад јепостао свештеник, послан је у Беч (АпбизНпеши) да студира, и да се усаврши у теологији. 1861 вратио се на Крк, као доктор теоло-

тије. · У 'Ђечу је на њега утицао: много и

Миклошић. Нарочитом одлуком владике Штросмајера одређен му је смер“ рада и живота. Кад се Рачки вратио из Рима у Загреб, одредио је Штросмајер Ч. за ректора у колепију Ов. Јеронима у Риму. Ч. је дошао у Рим у тешко доба стварања нове Италије, а и вечите кризе завода, на челу mora је OH добар, попустљив и мекан, стајао. У Риму је живео преко 33 тодине, марљиво радећи и на славистичкој, и на историској националној науци. Многи значајни и још данас вредни радови сачували су Ц. трајно име, нарочито у питањима словенске трафике и хрватске историје. Помагао је своје родно место издашно, па су и црква и школа у његовом родном месту, његов дар и његово дело. На Крку су желели да буде бискуп, али бискуп није могао постати, како сам каже, »јер у Риму већ двадесет година заговара југословенство«. 2112 1882 постао је дописни члан Југославенске Академије.

Ч. многобројне расправе угледале су света у часописима: Загребачки Католички Лист, Књижевник, Виестник Археолошког Друштва, Рад и Отарине, а и као самостална, издања у Риму, Трету и Краљевици. Најважније су: Два словенска споменика, глатолицом писана, у Добрињу 1110 и 1230 (Загребачки Католички ЈЛист, 1860, број 29), Крчке старине (Књижевник, II, 1865), Још о глатолском напису у цркви Ов. Луције у дрази башчанској (Отарине, 20), Најстарија повиест крчкој, осорекој, абекој, сењекој и крбавској бискупији 1867), Двије расправе: Оловински CB. Јеролим у Риму и Ријека и Друго је Сењ, а друго (Оепни и 'Трет (1868), Имена Оловјенин и Илир у нашем Гостињцу у Риму послије 1453 (Рад, 179), Бројна вриједност слова ЈИ (Рад, 23). — Објавио је нарочито у Отаринама много историских и филолошких извора, од којих се испичу нарочито Попа Дукљанина, летопис по латинску и тога неколико ши још нешто по хрватску.

— 966 —

Краљевица, (1874), Асеманово изборно еванbebe, латинским словима. Рим (1878); Крчки или боље Брбански штатут (у заједници са Рачким и. Јалићем у Мопиmenta hist.-iuridica Sl Mer., vol, 4, 18090),

Литература: Т. Смичиклас, Иван Чрнчић (Љетопис Југ. Акад. 1897).

: В. Новак.

ЧУБРАНОВИЋ АНДРИЈА, песник (крај 15 — прва половина 16 века, Дубровник), О њему, осим имена, знамо још само то, да је био златар. Од њега нам се сачувала покладна песма Јеђупка (Циганка), која је први пут штампана 1599 у Млецима. То је управо само обликом покладна песма, у којој се Јеђупка обраћа са шест песама на шест разних тоспођа, казујући им будућност или дајући им разне савете, али у ствари је права љубавна, песма, јер ЈеЂупка шестој госпођи, последњом и најдужом песмом, каже, колико њу љуби млад човек, који не сме да јој открије своју љубав, па зато она у његово име моли, да му драгана буде милостива. Ова је последња песма у духу првих дубровачких Петраркиста, али је опет вешто и фино изведена, а особито су лепе остале песме, у. којима, пола у озбиљном а пола у шаљивом тону, Јеђупка товори као права циганка, тако да је Чубрановићева Јеђупка једна од најлепших и најоригиналнијих песама у старој дубровачкој литератури. По свој прилици има још и неколико ситнијих Чубрановићевих љубавних песама у рукописном зборнику најстарије дубровачке лирике.

Литература: Стари писци хрватски, књ. 8. 4f. P.

ЧУБРИЛОВИЋ ВЕЉКО, национални ра-

· дник (почетком јула 1886, Босанска Гради-

mrka — 3/2 1915, Сарајево). Отац му је био ватрен родољуб и пелагићевац, добровољац у српско-турском рату 1876. На самртном часу заклео је свога пријатеља, Брајића: Ако икада доживиш, да Србија дође, дођи ми на гроб и три пута викни: Јово, дошла је Србија. Ч. је почео учити српску гимназију у Новом Саду. Али је, због ране очеве смрти, већ после четири разреда морао напустити и ступити у српску учитељску школу у Оомбору, како би што пре дошао до хлеба и прихватио млађу браћу и сестре. Ч. је свршио учитељску школу 1905, и постављен је за учитеља у Тузли. Одмах је отпочео најживљи рад, и у школи и у народу и у штампи. Али главни свој рад развио је у селу, у средини народа. 1910 је тражио премештај из Тузле у село Прибој (зворнички срез), да буде близу границе Србије. Ту су Ч. стан и школа постале жариште из којега је зрачила најтоплија и најчистија љубав према свима невољнима, пониженима и увређенима. Као прави апостол Ч. је без икакве награде, одвајајући од својих уста, поматао где год је стигао, не само српским сељацима него и муслиманима. Ч. је образо-