Народна милиција

На таг Ови је!

Kao književni prilog u ovom broju donosimo odlomak iz »Dnevnika« VI. Dedijera, koji se odnosi na oslobođenje druga Aleksandra Rankovića iz gestapovskih ruku.

Drugarica Cana Babović i pokojni Djura Strugar dobili su nalog od Partije da spasu druga Rankovića. Evo šta o tome kaže drugarica Babović:

»Imali smo zakazani sastanak 27 jula u jedanaest časova pre podne, na koji je trebalo da dodje i drug Marko. Druga Marka nije bilo. Uzbudili smo se jer smo znali da je on vrlo tačan, i već smo pomišljali da mu se nešto desilo. U jedan čas po podne saopštio nam je drug Laza Kuliševski da su druga Marka uhvatili gestapovci. Odmah smo preduzeli mere da doznamo gde _ se nalazi, kao i pripreme za njegovo spasavanje.

U četiri časa po podne dobili smo naredbu od druga Tita da moramo po svaku cenu spasiti druga Marka iz zatvora. Istovremeno stigla je jedna ceduljica od drugarice Mitre iz Vidinske bolnice u kojoj je stajalo da su druga Marka doneli u bolnicu onesvešćenog, zatim javlja u koji se sobi nalazi i da je najlakše izvršiti akciju za njgovo spasavanje izmedju 8 i 9 izjutra, kada se straže smenjuju, a budnost gestapovca oslabi.

Odlučili smo da akciju izvršimo odmah u ponedeljak, 28 jula, ali oružje nije moglo biti skupljeno za tako kratko vreme. Odredjeni su najbolji drugovi za ovu akciju, kao i za prikupljanje oružja. Drug Nenad Parenta dobio je od nas nalog da preko jednog lekara, koji je radio u očnoj klinici (Vidinska bolnica) ispita tačno situaciju, napravi skicu zgrade, odnosno bolnice. Drug Parenta je dobio raspored straže i sve ostale stvari koje su bile potrebne da bi akcija uspela.

U ponedeljak po podne desila nam se nezgoda, koja je mogla da omefle ovu akciju. U stan u Šumatovačkoj ulici, u kome je trebalo da prikupimo oružje, upali so gestapovci. U stanu sam bila samo ja: očekivala sam drugaricu Ljubinku Milosavljević i ostale. Uwspela sam da dam znak, spuštajući zavesu na prozoru, kako ne bi ušli drugovi koji su imali da donesu oružje. Drugarica Ljubinka je trebalo da pribavi dva revolvera i nekoliko bombi, koje smo imali u rezervi za izuzetne slučajeve. Oružje se nalazio u našoj štampariji. Za vreme pretresa stana uspela sam da pobegnem. Omogućilo mi je to što su gestapovci u stanu kod gazdarice našli 80 zlatnika, oko kojih su se zamajali, tako da su izgubili onu budnost za zadatak zbog koga su došli.

Odmah sam pronašla Ljubinku i drugove i obavestila ih šta se dogodilo. Pripreme se nisu nikako prekidale, Oružja smo pripremili dovoljno, odredili smo za ovu akciju pet desetina. 29 jula u utorak akcija se morala izvršiti, jer inače bi bilo dđockan. Mi smo odlučili da to bude u 8 časova ujutru. U 8,15 Vukica Mitrović obavestila nas je da je šofer, koji je trebalo sa svojim automobilom da učestvuje, otkazao i da se akcija mora odložiti. Automobil

nismo mogli da nadjemo, a odluka je bila pala da akcija mora otpočeti.

Akcija je otpočela u osam i po. Četiri desetine su bile rasporedjene oko bolnice, pet drugova je upalo u samu bolnicu, a jedna desetina bila je na ulazu, štiteći izlaz drugu Marku.

Akcija nam je uspela stoprocenino, zahvaljujući smelosti i snalaženju samog druga Marka, koji je odmah shvatio o čemu se radi.

U ovoj akoiji ranjena su svega dva druga, jedan lakše, jedan teže, nad kojim je odmah izvršena operacija, tako da nismo imali ni jedan smrtni slučaj.«

U nedelju, mislim da je bio dvadeset i sedmi jul, doveli su Nemci-gestapovci nepoznatog čoveka u zatvoreničku bolnicu u Vidinskoj ulici. Vikali su uzrujano hodnikom, lupali čizmama, izdali neka naredjenja lekaru i otišli. Kad dodju Nemci, ili policajci u bolnicu, obično se svi zatvorenci povuku i čekaju da oni odu pa da produže svoj započeti razgovor s drugom, gledanje kroz prozor i slične male zabave. Ovog puta je zavladala i neka jeziva i mučna tišina. Oni koji dolaze u bolnicu običnu su rado dočekivani od drugova, u bolnici je ipak lakše nego u logoru; vidiš se kroz prozor i sa nekim drugom, progovoriš reč — dve sa sestrom, паpišeš čak i ceduljiecu. Ali ovaj drug u hodniku ječao je, пергеkidno i teško. To mora biti dobar i hrabar drug, koji im se otimao, ili je slučajno uhvaćen u nekoj diverziji i sada ječi teško ranjen, mislili smo. Ničije ime nijedna od nas nije htela da pomene. Ječanje je nagoveštavalo sve odredjeniju boju glasa nekog meni poznatog druga, Treba odmah doznati ko je, više nismo mogle izdržati u tom čekanju.

Otišlo je nekoliko drugarica napolje i sve su samo ponavljale da drug leži zaklopljenih očiju, u nesvesti, sav crn od udaraca. Nike ga nije poznao. -

Izmišljali smo razne načine kako bismo doznale ko je taj drug. Julija Majić vratila se iz hodnika i uzbudjeno saopštila da joj se čini — jedanput ga je videla sa njegovom drugaricom — da je to drug Ranković. Zar?

Setila sam se da ga jedan od zatvorenika mora znati iz sindikata. Poručili smo mu da prodje da ga vidi. Da li su mu preneli poruku, ili se sam uplašio, da kaže da poznaje druga Marka? Ne znam. Dobili smo odgovor: »Ne, to nije Ranković, ja njega vrlo dobro znam!« A mi smo s teškom mukom i poslali poruku, jer je već odmah bilo očevidno da ni Nemci ne znaju njegovo pravo ime. Više njegovog kreveta okačili su listu sa nekim stranim imenom iza' koga je stajao znak pitanja. Drugarica je ukrala malo kose koju su posle šišanja bacili u ugao. Kosa je bila crna, a ja sam se dosećala da su u njega plave oči, a nikako nisam mogla da se dosetim kakva mu je kosa. Najzad, posle podne, preneli su i mene