Народна милиција

u drugu sobu, hodnikom, pored klupe na kojoj je ležao drug Marko. Soba, u koju su nas drugarice prevele, bila je vrlo daleko, iza vikernice i, kako s kreveta nisam ustajala, nisam više ni videla druga Marka.

U bolnici je vladalo veliko: uzbudjenje: ko je taj čovek nad čijom glavom stoji nemačko prezime, a koga su Nemci pretukli i naredili da im se hitno javi čim zatvorenik dodje svesti? Drugarice su izlazile u hodnik često, svaki čas, neće li drug Marko otvoriti oči i nešto reći. Vikale su glasno moje ime kako bi on čuo da tu ima poznanika. Drug Marko je otvorio oči i šapnuo: »Sam sam pao! Javite drugovima za bekstvo!« Potom su ga preneli u lekarevu sobu. On je opet bio u »dubokoj nesvestici« i samo je, kad bi izmedju poluzatvorenih kapaka video naše drugarice na šetnji, kroz prozor, podigao malo stisnutu pesnicu Za ta dva dana, od nedelje u podne do utornika izjutra, mi smo razvile svim sredstvima »akciju« da javimo napolje njegovu poruku. Trebalo je požuriti, jer je nemogućno da tako dugo simulira nesvesno stanje. Trebalo je ne odati da ga znamo, a ipak ubediti stražare da to ne može biti ustaša, čim su ga gestapovci pretukli, jer, ustaše rade s Nemcima. _

A stražari su bili Srbi, mnogi iz Like, kojima su ustaše pobile rodjake. Trebalo je čuditi se zajedno s lekarom — ko li je to, pokazivati se ravnodušnim, a svaki čas pripitivati da li je dolazila naša policija? Znali smo čim' ona stigne da će ga poznati.

Mislim da smo istog dana uspele da obavestimo drugove. Da li su dobili baš pismo, koje je iznela moja majka u pundji i dala Olgi Alkalaj, ili pismo koje je Vera Lazović poslala po svome bratu Gruji, ili neku drugu ceduljicu od mnogobrojnih koje smo poslale napolje, ne znam, ali smo uspele odmah da obavestimo, i čak da predložimo da je najbolje oslobodjenje izvesti izjutra u devet časova, kada je tu samo »devet pušaka«, kako se jedna vojnički izrazila. Napomenule smo i da je naša soba vrlo daleko, da nas je mnogo, i da smatramo da naše bekstvo, koje su od ranije "pripremali, ne treba vezivati sa ovom akcijom.

Da li će drugovi stići pre nego što stražari iz bolnice odvedu druga Marka? Da će drugovi doći to smo sigurno znale, u toliko pre što su pitali za položaj sobe i koliko ima do nje. U utorak izjutra bilo je i krajnje vreme da dodju. Od ranog jutra mi smo slale izvidničare u hodnik i čitavo jutro pričale o tome kako će izgledati bolnica posle bekstva, kako će se iznenaditi, kako će biti posramljeni Nemci i srpski policajci, a kako ćemo se mi svemu čuditi, i bojale se da po našoj pobedonosnoj radosti na licu ne otkrijemo i naše učešće u akciji. Skoro nam je bilo žao što još nećemo moći, nećemo hteti, razume se, da im kažem6 ko je to bio i da se pohvalimo kako smo se i mi trudile da pomognemo u akoiji.

Sve što smo mi čule od tog dogadjaja bilo je nekoliko revolverskih pucnjeva. Nekoliko trenutaka posle ušla je razrogačenih očiju Vera Vrebalov, koja je bila u hodniku, i prošaptala: »Došli su drugovi!« Brzo smo legle u krevet i dobro se pokrile. Svima su nam samo glave virile ispod pokrivača. Htele smo da izgledamo obično, nezainteresovano, i čak da se napravimo preplašene.

Ostalo, kako se vse to dogodilo, znam samo iz pričanja stražara, bolničara i zatvorenika.

Prvi je uleteo Žika bolničar, mali debeljuškasti čovek iz Kragu-

jevca, velikih crnih brkova: — Ukradoše onoga — povikao je još s vrata. — Udjoše njih desetak sa revolverima, ja odmah digoh ruke — i Žika podiže svoje kratke ruke u vis — i povikah: »Ja

sam sanitet!«

Čak nam je zaboravio i reči da su drugovi ubili narednikavodnika. Sav srećan što je ostao u životu, odmah je zaključio:

— Dobri neki mladići, odmah videše da ja ništa nisam Kriv!

A potom su se redjali stražari i svaki dodavao po neki detalj o toj junačkoj samopregornoj akciji. Nisu mogli dovoljino da se,

čak oni, nadive takvoj preciznosti, neustrašivosti i veštini. Složila se ovakova priča:

Drugovi su ušli, njih desetak, kroz razgradjeno dvorište, jer je Jedna kuća do same bolnice bila razrušena prilikom bombardovanja. Gurali su jednog ispred sebe, tako da su svi, i bolničari i zatvorenci koji su tada bili na šetnji, pomislili da agenti dovode zatvorenika. Došli su do ulaza u zgradu, na ulazu je stajao narednik - vodnik i upitao ih: »Šta hoćete?« Tada su izvadili revolver i — te pucnje smo čule — jedan je pucao u narednika i ovaj je pao na mestu mrtav. Za tren oka ušli su u sobu u kojoj je ležao drug Marko. Neki su ušli, a neki su sa uperenim revolverima išli kroz hodnik i sobe. Jedan je povikao drugu Marku: »Diži se!« Onda mu se drug nisko - nisko nagnuo i Ššapnuo nešto na UVO, sigurno pseudonim. A »onaj« je skočio — pričao je Žika »sanitet« — kao da mu nikad ništa nije bilo i onako u rublju pošao sa njma. Za to vreme ostali su ušli u stražarske sobe, neki stražari su spavali, a neki čim su čuli pucanj, skrili su se pod neko stepenište. Drugovi su revolverima napravili kordon kroz grupu zatvorenika, koja je unezvereno stajala u dvorištu i, izlazeći na ulicu, pucali su u nemačkog vojnika i ranili ga.

— Svi su imali po dva revolvera, pričali su stražari, i to one velike, »na kolut«. I sve mladi ljudi, oko dvadeset godina. Kao na filmu. A nama ništa nisu hteli. Hrabri momci, — divili su se bez ustezanja stražari, koji su i sami sebi sada jadno izgledali.

— To su mogli biti samo komunisti. Samo su oni u stanju da naprave tako nešto u sred bela dana u varoši, Onaj nije ustaša. To je neki veliki komunista, — govorili su stražari, koji su se svi bili okupili u našoj sobi, zaboravljajući da će sada doći policija, zaboravljajući na mrtvog narednika, zadivljeni takvim neobičnim dogadjajem i velikim junaštvom. Niko od njih nije mogao ni jedne reči pogrdne da kaže. Oni su se, hitrinom i srčanošću naših drugova, najedared i sami pretvorili u gledaoce koji se dive dobro izvedenoj akciji. Potpuno zbunjeni takvom brzinom, bili su zaboravili na svoju odgovornost.

U nedelju su bili doveli i druga Miladina Ivanovića u bolnicu, pošto ga je policajac, koji ga je jurio ulicom bio ranio. Mi ga tada nismo poznavali. A stražari su pričali:

— A onaj učitelj čim je vidio, požurio i on za njima, obukao mantil dr. Živkovića pa trči za njima i viče: »Oekajte me, čekajte, i ja sam komunista!« I pobeže i on. 5

Tek posle роја sata pojavili su se agenti, Kosmajac, Radan Grujičić i drugi, i Nemci — to sam dobro zapamtila — sa po dve mašinke preko ramena. Uleteli su u našu sobu, a mi smo »preplašeno« virile ispod pokrivača, i naredili nam da se dižemo, jer su »onoga« odvedli. Ni oni nisu znali ime. Sve dok smo bile u bolnici, ime nisu doznali.

Blokirali su sve ulice okolo, pravili pretres po obližnjim, kućama, postavili mitraljeze. Naravno, ništa nije uspelo. Sutra dan su novine donele posmrtni govor Dragog Jovanovića održan na sahrani narednika, koga su proglašavali nacionalnim junakom i Zrtvom koja je pala za svoj narod. Čak je i stražarima bilo neprijatno i nekako ih je bilo stid od tih gluposti, jer su svi bili očevidci te lepe, i plemenite, i savršeno sprovedene akcije — oslobodjenje druga iz policijskih i okupatorskih ruku.

U bolnici je dugo ostala priča o nekom nepoznatom čoveku koga su Nemci dovukli u bolnicu, kome niko nije znao imena, za koga niko spolja nije ni krišom stražara upitao, koga niko ni u bolnici od zatvorenika nije znao, a za koga je posle dva dana došla desetina mladih ljudi usred bela dana, s revolverima u гикаma, i izbavila ga... »Fo su mogli biti samo komunisti,« uvek bi ponovili stražari, »samo su oni u stanju da uhvate tajne veze, samo su oni takvi junaci, samo oni tako vole druga«. Od tadđa su svi stražari još više počeli zazirati od te čudne moći Partije ...«

Mitra Mitrović.