Народна милиција

Хамук

Хајдук-Бељко Петровић, војвода, крајински и комендат неготински, родио се око године 1780 у Црној Ријеци у селу Леновцима. Кал Пасмалџијине крџалије, тукући се с војском биоградском, попале ни похарају Леновце (који се потом прозову Негалица), како и млога друга села наоколо, Вељко, као дијете од десетак-пстиаост година, остави оца и мајку и браћу, и отиде у Видин, те се најми у некаква Турчина да му чува овце, или управо да послужује друге чобане; а послије некога времела дође у Пожаревац, и онђе се најми у војводе да му готови јело, 1 "то и ту проведе неко вријеме, задоцни се на Васкрсеније горајући с момчадма у колу, те своме господару не зготови на вријеме вечеје, зато га господар поћера да бије, а он утече, и отиде у хајдуке Е Станоју Главашу, с којима оно љето (1803 године) проведе. Кад пред зиму хајдуци отиду по јатацима, њега Главаш намјести у нахији смедеревској у селу Дубони код некаква човека као да му чува овце. И тако на јатаку, као најамлик чувајући овце, ожени се у том селу, ушавши у кућу некаквој удовици, рођаци или посестрими Станоја, Главаша, која није знала да је он Хајдук, него је мислила да | прави најамлик. Кад се у почетку 1804 године почне дизати буна на дахије, он се једно вече обуче тајно код свога бившег газде у хајдучке хаљине и припаше оружје, па онако накићен дође к жени у кућу, а жена кад га види, стане се бусати рукама у прси: »Куку мене, међер сам ја пошта за хајдука!« Но он је утјеши, и запријети јој да не казује ником ништа, па отиде да тражи друштво. Кад се већ. буна почне, он се изнајприје држао са Станојем Главашем, а послије се прилијепи Ђуши Вулићевићу, као поглавици нахије смедеревске, и тако је уза њ га ишао и војевао готово двије године; а кад Ђуша (1805 године) погине у Смедереву, он остане код ње roba брата, Вујице; но утом је већ пи сам био стекао неколико момака и начинио се као буљубашица, Те зиме, између малога и, великог Божића, дође са своја неколико момка, пијан у Смедерево, те оплијени некакве Турке који су се били предали Србима; зато га Срби позову на суд, но он не смједне доћи, него побјегне опет у хајдуке, и тако се са својим момцима крио и веркао којекуда по Крајини, док негђе кад су се Срби спремали да дочекају Турке, изиђе с: подоста момака те се преда Црном Ђорђију, и тако му се опрости све.

У почетку 1807 године, пошто Орби завладају Биоградом, Вељко се стане молити српском Совјету да му даду допуштење да, пређе из параћинске нахије на Криви Вир, да побуни Црну Ријеку или мали Тимок и да отме од Турака, за који посаб он није искао никакве друге помоћи до један барјак, и отворено писмо да сваки човек од бјегупаца или дошљака из онога краја, који хоћо, може слободно с њим поћи на тај посао. Понајвише ондашњих совјетника, српских нити су знали што је Криви Вир, ни Црна, Ријека, нити су тијех имена прије чули до од њега; зато су га ивнајприје све равбијали, а кад им оп досади молећи се сваки дан, онда рече Младен, који је као најстарији био у Совјету: »Хајде, море, кад је тако навалио да га пошљемо, па ако да Бог те што отме, добро, распостранићемо земљу нашу; ако ли погине и пропадне, ми му нијесмо криви, видиш да неће да мирује, него ће отићи и без допуштења.« И тако му даду барјак, и отворено писмо, у коме га наименују буљубашом, и допусте му да може сваки од дошљака на онога краја, који хоће, поћи с њим слободно; и даду му још неколико стотине гроша поваца и мало џебане. Вељко сад с тим барјаком и с писмом скупи готово 100 којекаквих бјегунада и бећара ка онога краја, па удари с њима управо преко Кривога вира, и дође у село Подгорац, те онђе опколи некаква бега у кули. Истина да с бегом није било више до десетак-петнаест душа, али је кула опла тврда, зато му дању нијесу могли ништа учинити; а кад буде увече, Вељко нађе у селу неколико буради и каца, па их напуни сламом и сијеном и, приваљавши под кулу, запали, те тако упали кулу. Кад кула стане горети, бег се преда. Ту Вељко пађе код бега у ћемеру 800 дуката, и још: некакве двојице трговаца, који су били пошли и купе говеда па се ту састали, пуне двије зобнице бијелих новаца; осим тога поузима од Турака све оружје; а од хаљина што буде у Турака боље, оно помијењају (Вељко и бег, а његови момци и остали Турци) за своје торе; тако Вељко узме и бегова ата себи, а њему даде свога коња, па га сјутрадан са свима Турцима лијепо испрати у Турску. Потом Вељко искупи све своје момке у параду, па им ону једну торбу бијелих новаца подијели свима једнако; тако им раздијели и оружје бегових момака; а што су узели од бета и од она два трговца неколико пари лијепих пиштоља и ножева, од онијех он најбоље избере за себе, а остале испоклања

24

IeiftoBNli

знатнијим момцима, говорећи једноме: »На, ти си мој бимбаша«, друтоме: »Ти си мој буљубаша«, трећему: »Ти си мој барјактар« итд. Па онда ону другу торбу новаца запечати и по своме бимба ши пошаље Оовјету, и пише му како је њему Бог дао те је задобио, ин од добитка својега шаље по своме би мбаши дијел у #Народну касу. Кад бимбаша те новце с писмом донесе и прода Совјету, совјетници нијесу знали или ће се прије чудити како Вељко тако одмах доби толике новце и њима посла, или откуд њему бимбаша кад је он тек само буљубаша! Најпослије дозову бимбашу унутра па га запитају: »Ко си тиз« А он одговори: »ја сам бимбаша господара Вељка«. — »А кад си ти бимбаша, шта је Вељког« »Он је, вели, господар«. Да су господар и бимбаша искали што од Совјета, могло би бити:и Раше разговора, аи будући да су давали, тако Оовјет прими торбу новаца драговољно, || блатодари M OHMбаши и господару

Кад чују остале субаше и бегови по Црној Ријеци шта је било од овога бега у Подгорцу, одмах сви побјегну у Видин и у остало околне. градове и вароши, а Црну Ријеку оставе Вељку; но он пе ћедне народ сав дизати на војску (као што је био обичај), Nero прикупи још нешто бећара и самовољаца, а народу каже да раде сваки свој посао, а он ће их чувати од Турака, само да му војоци таин доносе; па се потом. намјести у некаквом селу да зимује, јер је било још рано, и био снијег ударио. Кад Турци у том чују шта се ради по Црној Ријеци, и разберу да Вељко нема млого војске, онда се подигне из Видина неколико стотина Турака и пођу на њега: а кад дођу на пошљедњи конак, па, ће као сјутра ударити, онда он скупи све своје момке па им рече: »Браћо! ми Турке овђе не можемо чекати, јер је њих много више него нас; већ хајдемо, у име Бога, да ми ударимо ноћас на њих, па ако их како забунисмо и разбисмо, добро; ако ли им не мотбудемо ништа учинити, а ми ћемо ноћ на главу, па у планину«. Па онда подигнувши све своје момке, отиде, те се полако привуку и уђу усред Турака, па уједанпут сви оборе ватру ив пушака и стану викати турски: »Бјежите! разби нас хајдук-Вељко«. Турци се од пуцњаве и од вике онако иза сна смету, а коњи им се још изоткидају па ударе преко логора и преко њих, и тако Турци побјегну, који пјешице, који бос, који гологлав, а сав логор оставе Орбима. И од тада Вељко остане код својих момака и бимбаша и буљубаша господар, а код Совјета, и Црнога Форђија храбри во јвода, а код Турака на свему ономе крају страшни непријатељ.

Године 1809 послије пропасти на Каменици, чувао је Бању од Турака, и био му је Совјет послао Стефана Живковића као за управитеља или савјетника, бојећи се да он са својом превеликом слободом и храбрости не би ђе војску своју лудо потро и погубио. Тукући се ту око Бање со Турцима, рани се и они Живковић, Пошто их Турци опколе и, држећи их неколике неђеље дана опкољене, врло притијесне, дођу им Младен и Вујица с војском у помоћ, Кад они виде и познаду српску војску, онда Вељко, који се прије Живковића био ранио и већ се придигао, узјаше на ата, ша кросред турске војске изиђе међу Србе, те им каже ђе ће ону ноћ поградити шашчеве и откуда ће ударити на Турке; па се онда кров Турке опет врати-у Бању да уреди војску своју, да и она у одређено вријеме удари ђе треба. Кад Орби ови споља дођу увече на оно мјесто ђе им је Вељко казао, да начине шанац, онда се песрећом некако обори пушка некаквом војнику српском сама, те пукно, и тако се српска војска побуни и утече натраг, а Вељко, кад чује ђе пушке пуцају, помисли да Орби ударише на, Турке, па удари и он изнутра, но Турци га узбију натраг. Кад ујутру сване, а то од (рба на одређеном мјесту нигђе пикога, него им се вију барјаци чак негђе по некаквим брдима; онда Вељко, не могући се више у Бањи држати (јер су му Турци били и воду узаптили), а не имајући већ никакве надежде на Србе, намисли да с војском бјежи кров Турке, па ко прође, прође, а ко остане, нек остане. Кад се ону својој соби спремао да бјежи, запитају га момци шта ће чинити са Живковићем, који је у другој соби рањен лежао, а он одговори поздраво, како ће Живковић чути: »Шта ћете чинити; Ако може ићи, нека иде, као и остали људи; ако ли не може, а ви му 01 сијеците главу, па понесите да је Турци не носе.« Кад Живковић чује те ријечи, он помисли: »Шта! овај какав је луд, он ће тои учинити«; па скочи онако рањен и нада између првијех.

Када Турци те јесени дођу на Мораву, Вељко им је са својим бећарима изокола чинио велику штету и узнемиравао их пи плашио. А кад буде у Биограду о новом љету па Скупштини, оптуже та