Народна милиција

некакви кнешчићи и буљубашице из оних нахија, куда је он взаповиједао да је некакве ђевојке силовао, и момци његови да су некаквим људма поотимали говеда и овце и продали као турско; и звало га Совјет осуди у кулу, но срећом његовом онај га дан не затворе, него оставе до ујутру, а он увече скупи своје момке па им каже: »Браћо! ја сам мислио: мене зову у Биоград да ме питају колико сам рана љетос претрпио, и колико ми је момака погинуло, колико ли сакатих остало, и колико ми је кумбара више главе · пукло, и колико је коња пода мном погинуло, и имам ли чим момцима ајлук исплатити; а они ме питају колико сам ђевојака 06љубио; па ојутра хоће да ме затворе у кулу; него бјежите да, бјежимо одавде.« Па се онда дигне са свима својим момцима и ту ноћ побјегне из Биограда. Кад ујутру стигну у Смедерево, онђе одјашу од коња, те се одморе и ручају, и каже свакоме како је утекао из Биограда и иде управо к Миленку у Пореч: »Дсвде сам. вели, бјежао, а одавде ћу ићи полако; а ко је рад бити се и мријети, нека иде за мном«. Ив Омедерева послије ручка отиде преко Мораве, и доље преко нахије пожаревачке управо у Пореч, ђе га Миленко једва дочека, и одреди му по 500 гроша на, мјесец, а његовим бимбашама и буљубашама ком 200, ком 100, а момцима као и осталим бећарима.

Кад пређу Руси 1810 године у Крајину, отиде и он са својим момцима преда њих, и то је цијело љето с њима храбро војевао око Дунава и Тимока, и за храброст своју добио златну колајну: а под јесен је водио руску војску на Варварин, ђе се у оној славној битки ранио у лијеву руку, и потом у шаци мало остао сакат (нити је могао прста добро скупити ни исправити), Тога љета добије негђе од Турака врло лијепу сабљу, оковану сребром и златом и искићену камењем, па је преко ондашњега поглавара руске војске пошаље фелдмаршалу Каменскоме на дар, но он му је врати натраг, изговарајући се да он није вриједан такву сабљу носити, него нека је носи онај јунак који је од Турака задобио; и пошаље му 200 дуката на дар.

Премда се он тога љета, састајао и помирио с Црним Ђорђијем. но У јесен остане опет код Миленка и код Петра, и они га по новом љету (1811 године) доведу у Биоград, да би им са својим момцима био у помоћи ако се побију с Младеном и с Црним Ђорђијем. Црни Ђорђије пак и Младен, видећи да је он једина надежда и потпора Миленкова и Петрова, обласкају га и поткупе, па још изнесу некакво лажљиво писмо као да су Турци ударили на Бању, те га тако пошаљу на Крајину пред Турке, обећавајући да ће му се одмах војводска диплома за њим послати, као што и буде.

Те исте тодине у љето скоче опет на њега оне буљубашице и кнешчићи из Бањске и из Црноријечке, који су сад већ на прошавшој скупштини војводе били постали, али од њега нијесу могли да војводују, те га оптуже Младену и Црном Торђију и, подмитивши писара Црног Форђија, дигну га са великом жалошћу његовом из Бање и премјесте у Неготин, мјесто Мише Карапанџића, који умре тога љета. Кад је тако дошао у Неготин, никаква, другог богаства није имао осим добрих коња и господског руха и оружја; јер на војсци.што је год откуд добијао, све је дијелио са својима; али ту 1812 године закупи од Совјета скеле и ђумруке на оном крају, те се срећом врло обогати. но и тај добитак готово сав подијели са својим бимбашама и буљубашама.

Кад се 1818 године отвори рат с Турцима, одреди му Совјет и Црни Ђорђије још три кнежине из нахије пожаревачке у помоћ да чува онај крај од Турака. Пошто с осталим женама и с ђецом из Неготина испрати и он своју жену са снахама и с ђецом у Пореч, дође му један пријатељ, и виђевши по соби различне сребрне наките коњске и друге којекакве скупоцјене ствари, запита, га увече насамо: зашто и то није послао са женом у Пореч; а он му одговори: »Нека жене носе и чувају њихове кошуље и чарале, и платно, и пређу и плетиво; а ово су ствари јуначке, које сам ја на сабљу добио и сад са сабљом ваља и да чувам; а који то није кадар сабљом чувати и бранити, није га вриједан ни имати. Орамота би било да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена, мога, ништа у њој да не нађу.« Пријатељ је тај његов намјеравао да иде у Биоград, но он га је задржавао и устављао, говорећи: »Ми смо овђе доста веселих дана, заједно провели, остани и сад да разбијемо Капетан-пашу (за кога се говорило да ће с BOJском на Неготин ударити), па барем и славу да дијелимо.« Пријатељ га запита како мисли он сад разбити Турке. а он му одговори: »Е! какод извешћу моје солдате и бећаре пред њих, па ћу им..... матер«. Он тада свега војске није имао под својом командом више од 3000, па и то није било све у Неготину, него нешто било одвојено у Брзу Паланку, а нешто у Велико Острво, а за Турке знало се да их иде на Неготин више од 15000; зато му рече пријатељ; »Али сад неће ударити на тебе само субаште, него ће доћи царска војска, и довући убојне топове и кумбаре; зато може бити да би боље било да се ти не затвараш у Неготин, него да начиниш још један мали шанчић ђе у планини, а овђе да наредиш само толико пјешака колико је потребно за чување шанчева, и да им поставиш добре уреднике; па кад Турци ударе на Тимок, а ти изиђи те их дочекај тако с бећарима и са солдатима, па ако их разбијеш, а ти хајде опет у Неготин, ако ли тебе ""рци разбију, не иди више у Неготин, него са свим коњицима, и с осталом војском, што је сувише

Хајдук - Вељко Петровић

у шанчевима, иди у планину; па ће се Турци тебе из планине с 1000 људи више бојати него да имаш 10000 па да те овђе опколе.« Ha то се он грохотом насмије, па, одговори: »Е! ти си се поплашио од Турака. Моли се ти само Богу да Турци ударе, па кад дођу моји козаци с Тимока и реку: »Ето Турака«, — онда ћу је припасати сабљу и увјахати Кушљу, па идем у поље преда њих, а ти вичи Петра кључара нека ти донесе олбу неленаша, па ево овђе сједи те пиј, и узми дурбин те гледај како ћу ја њима да..... матер«. Потом на неколко дана тај пријатељ његов срећом отиде у Пореч и оданде у Биоград, а ол остане у Неготину по староме.

Кад Турци Реџепови из Адакале први пут изиђу у Кључ, да народу не даду бјежати унутра у Србију, него да га враћају У Адакале, и ту се побију с Вељковим братом Милутином, онда Вељко подигне неколико стотина своје војске, и отиде преко ТиMOKA, ma пјешаке остави изнад видинскога поља у брдима, а он с коњицима сиђе до самога Видина, те заплијени сву стоку што нађе по пољу видинскоме, и побије Турке које онако изненада затече на пољу; па се тај исти дан с неколико хиљада оваца и говеда врати здраво и весело у Неготин,

Кад се војска турска прикупи у Видин, онда се дигну неколике хиљаде турских коњаника, те пређу преко Тимока само да виде како је; но Вељко их дочека око Буковче, и срећно их узбије натрат. Потом трећи дан удари сва сила турска. с топовима и са свом оправом, те пређе преко Тимока. Он, истина, с оно своје војске што је могао извести из шанчева изиђе опет пред Турке, и са неисказаном храброшћу удари да би их опет узбио; но шта је он са својих 3—400 коњика и с толико влашки солдата у равку пољу могао учинити турској војсци од 15—16000% С једном се војском тукао, а двије су три обилавиле да му зађу с леђа; и тако он уступи, и измичући се пред Турцима дође у Неготин. Ту ноћ изиђе опет из Неготила те удари на Турке; но Турци се одрже. И тако је послије неколико дана сваки дан изилазио у поље и са неисказаном храброшћу тукао. се с Турцима, но Турци се утврде и пограде шанчеве око Неготина. Турцима дође у помоћ Реџеп из Адакале, и каравлашки кнез Караџа, и сам велики везир РушићПаша; а у њега и од оно мало војске што је имао изгину и изране се најбољи јунаци. Турци су се сваку ноћ кроз земљу ближе прикучивали к српским шанчевима, и најпослије су се тако близу били прикучили да су се батинама пустимичке могли тући. Ту већ сад другога боја није било осим са шанчева из топова, и из кумбара и из пушака. Турци све куле неготинске топовима и кумбарама развале и оборе, и сама она највећа кула ђе је он сједио, падне, и он сиђе у подрум. Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила, и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најпослије и талијере.