Народна милиција

Још испочетка, како је виђео да му џебане нестаје, писао је Совјету у Биоград да му пошљу џебане; и кривио их што зараније нијесу то уредили и више му џебане послали; и најпослије пријетио им, говорећи: »Ако Бог да те ову рану преболим која је сад на, мени (тј. ако изиђе жив из Неготина), хоћемо се на зиму питати како се држи царевина«. Из Биограда пошаљу му одмах (по ономе истом пријатељу који му је говорио да се не затвара у Неготин) једну лађу топовских танета, и нареде да се барута" и пушчане џебане узме из Пореча, и да му се како пошље ако буде могуће; но то све за њега стигне доцкан у Пореч, а ни осталима се не могне унијети у Неготин, Такођер је писао и Младену да му се пошље помоћ, као што је било уговорено; но Младен, уздајући се у Вељково јунаштво, мислио је да Неготин неће тако ласно пропасти, а што ће се Вељко мало више намучити, није марио, него је још говорио: »Кад је мир, њему се пјесма пјева и по 10 музиканта за ручком свирају: нек се држи сад«, И тако одгађајући од данас до сјутра, не пошље му помоћи.

Сад већ како су се Турци тако прикучили, и није се више могло излазити на поље да се с њима бије, он је и дан и ноћ ходао по шанчевима и људе слободио и уређивао да чувају добро. Тако једно јутро (првих дана мјесеца августа) изиђе у један мали шаHam, и на табљама стане наређивати и казивати како ће се нешто заградити поправити што су турски топови били развалили; а турски га, тобџија загледа, па потегне из топа, те га удари испријека кросред плећа, и тако га прекине и разнесе да ништа више није могао рећи до: »Држ—«, и с том половином ријечи падне мртав на земљу. Како он тако падне, момци његови, који су онђе били око њега, одмах узму некакве траве, што је за коње била донешена и онђе се десила, те га покрију да га људи не виде; и тако је до мрака ту лежао мртав, а увече га брат његов Милутин с момцима узме те га изнесе из шанца и сахрани код цркве. Залуду су тако смрт његову крили: војска сва још онај дан позна да Вељка нема међу њима; и изнајприје једни стану говорити да се ранио па лежи, а други да је прошао кроз Турке и отишао по индат: а мало послије сви дознаду да је погинуо. Док је он са својим момцима сваки час по шанчевима пролазио, нико није смио показати да се поплашио и слутити на зло, него је сваки морао бити слободан и весео, ако му се и неће; а како њега нестане, војска одмах повиче да се више не може држати у Неготину, него да се мора бјежати, макар како. И тако Срби пети дан послије његове смрти оставе Неготин и побјегну у Пореч. Потом одмах сав онај крај, а мало послије и сва Србија, позна да Вељка нема.

Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло малих бркова, дугуљастих сувих образа, широких уста и подугачка, мало покучаста носа; и није му млого више било од 830 година кад је погинуо. По срцу и по телесном јунаштву био је први не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста, њихов друг био, а у његово вријеме богана би ли се они могли 6 њим испоредити. Но то. његово превелико јунаштво Кара-Ђорђије и Младен ове последње године нијесу употребили као што би ваљало, Неготин, као и сваки други град, могао би млого мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега; а он би у пољу пред одабраним коњицима вриједио више него хиљаде другијех. А осим тога, он је свагда потребовао старјешину, да му каже шта ће чинити; то је он сам признавао, и још је казивао да би од свију српских старјешина с којима је војевао најволио слушати Вујицу и кнеза Милоја Теодоровића, (а за Младена је јавно говорио да он није за војску, и да Срби морају бити надбијени и несрећни ђе гођ он заповиједа и управља). Као што млоги велики људи познају своју вриједност, тако је и Вељко своју познавао, и често се срдио што ђекоје мале војводице, које су своја војводства мањом храброшћу, или с новцима и с лажама добили (као на пр. Џода Вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он; и често би говорио: »Да Бог да да се Срби не умире с Турцима док сам гођ ја жив, јер како Турци ударе, одмах мене стану мало одликовати од ових кокошара; а да се умири с Турцима, онда би ми и жене судиле; а кад ја умрем, да им Бог да мир, па никад више рата, да немају«. Истина, да се Црни Ђорђије готово више бојао њега, него он Црнога, Ђорђија, али је слушао заповијести доста добро, особито како се био преселио у Неготин. Био је прави хајдук, и тим се именом дичио и поносио до своје смрти. Као прави јунак, и ђе је ваљало, није умио лагати, Тако је био искрен и простодушан да му човек никакве тајне није могао казати, Истина да је слабо био побожан и душеван, али му је опет могао човек, као правом јунаку, у по

ноћи без икакве свједоџбе небројено благо повјерити. Може бити“

да је оно карактеру своме најпротивније учинио што је издао Миленка и Петра у Биограду. Колико је на новце и на остали плијен био лаком на војсци, толико за те ствари није марио кад

26

их је имао, него их је штедро поклањао другима, па и то не само својим војницима, него и другоме свакоме: »Кад у мене, вели, има, коме гођ треба, нека дође да му дам, али кад у мене нестане, ја ћу отети у кога гођ знам да има«. Русе је неисказано љубио, и млоге је обичаје од њих попримао, на пр. с астала јести, косу стрићи, мараму око врата носити, пунч пити, мрсити, карте играти итд. Само није ћео од њих да прими да жену посади са, собом за астал, него је она морала с његовим снахама (а са својим јетрвама) пољевати гостима да се умивају, доносити јело, дворити и тањире мијењати. А будући да му се и војска руска врло допала, зато је био начинио неколико ковака, с копљима и са сабљама, како гођ што су руски, а пјешаци су му се морали ексерцирати сваки дан и јутром и вечером. Он је о руској непобједимости толико био увјерен да никако није могао вјеровати да су Французи дошли у Москву, нити му је ко смио то поменути док се гођ нијесу натраг вратили. Кад се 1812 године гласало да ће Срби по букурешком миру да предаду Турцима оружје, он је говорио да ће са својим момцима ићи преко Каравлашке у Русију. Руси су ту његову љубав, као и храброст, врло добро познавали, и они су њега љубили и поштовали; џенерал му је Марков поклонио Пеливанпашин бињиш до два лица, с једне стране црвен, а с друге плаветан, искићен сребрним и позлаћеним плочама и титреикама.

Вељко се женио два пута, или, управо рећи, имао је двије жене. (О првом је женом изнајприје живио доста, лијепо, а, послије се ваваде што му она није ћела да служи момака кад зими дођу с њим с војске. Кад му она једанпут срдита каже да неће служити његових хајдука, он јој рече: »То су моја браћа, с којом сам добио чест и славу и све што имам; зато ти њих мораш служити и поштовати као и мене; ако ли нећеш, ја ћу те оћерати па узети другу жену«. А она му рече: »Док је жив Кара-Ђорђије, и мој брат, Станоје Главаш, нећеш ти мене оћерати«. Онда јој он на то одтоворио: »Тамо њој матер и с Главашем! а Кара-Ворђије нека суди и заповиједа својој жени; а ти ћеш виђети смијем ли ја“ 00 учи“ нити или не смијем-« Потом, 1809 године, кад Турци дођу на Мораву, жена се та његова досели из Јагодине у Биоград, и онђе остане, кад он утече у Пореч. У Поречу нађе једну лијепу ђевојчицу, по имену Отану, која је из Крајине, из села Сикола, била, пристала за бећарима, који су похарали Сиколе и још неколико села крајинских, и дошла у Пореч да се тужи Миленку и осталим поглаварима не би ли јој повратили њезине дарове и хаљине; ову ђевојчицу он најприје види у кући крајинскога капетана, Стојана Абраша, и омиљевши му одмах, одмами је у свој конак, као да му слуша госпођу, и више је не пусти од себе, него је преобуче у варошке хаљине, и стане живити с њом као са женом. Кад његова, жена у Биограду чује да се он већ готово оженио, она се стане спремати да дође к њему у Пореч; но он јој одмах поручи да ће је бацити у Дунаво ако дође. А кад се те јесени састане и помири с Кара-Ђорђијем, он даде владици хиљаду гроша, а толико КараЂорђијиним писарима, те му допусте да се вјенча, са Станом; и тако се ожени по други пут; а оној првој жени поклони кућу и још којекаквих миљкова у Јагодини, те је послије тамо живила. Но он, као и други млоги славни војници, љубећи више женски род него своју жену, није ни Стани вјеран остао; па не само што је гријешио с другима, него се и овој првој жени, коју је већ једанпут оставио, опет навраћао, те је 1812 године и дијете родила. ( другом женом није имао ђетета ниједнога, a с првом, осим овога, што је рођен 1812 године, имао је јом првих година сина, Раку (Радован или Радојица), с кога ће се, ако га Бог поживи, моћи препочети право лице Вељково. Од Вељкова рода имају у Србији још два рођена брата његова: Милутин и Миљко. Милутин је кнез хомољски, а Миљко печки. Истина да у лицу ниједан није млого налик на Вељка, али јунаштвом обојица свједоче ко су.

Вриједно је још неколике ријечи рећи о Стани. Њу је Вељко, као што је казано, с осталом чељади својом и неготинском још зарана био послао у Пореч; но пошто први пут разбије Турке на Буковчи, учини му се срамота да он своју жену крије по Поречу; зато пошаље те доведу и њу и Милутиновицу опет у Неготин. Кад Срби побјегну из Неготина, Милутин с момцима изведе Стану, као и своју жену, која је била трудна па у Неготину од пуцњаве топова и кумбара побацила, дијете. У збјегу ниже Панчева састану се Стана и Марија (прва жена), па Марија каже Стани: »Камо, курво, мој муж Ти си мога мужа појела«. А Стана вели: »Иди, друго, Бог с тобом! немој ми на јаде пристајати; доста ми је мога јада и жалости. Док је био жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени ни теби«. Стану је послије у Банату просио некакав богат трговац, но она није ћела поћи: »Ја сам, вели, била за јунаком, и, ако се још једанпут уздајем, опет ћу се удати за јунака«. И заиста одржи ријеч: уда се за арнаутскога капетана Јоргаћа, који је 1821 године у Каравлашкој доказао да је био вриједан узети жену Хајдук-Вељкову.