Народна милиција

МИЛОВАН ЂИЛАС

СУСРЕТ СА СТАЉИНОМ

У Кремљ емо ушли када се спуштало вече. Дан се смирио а. ноћ још није била почела. и све је било прекривено свијетлим, љубичастим сјенама. Споља Кремљ изгледа величанствен — са својим високим и дугим зидовима, е моћним торњевима и кубетима и благо засвођеним куполама палата. Изнутра је сасвим друкчији, помало личи на универзитете и на музеје. Споља види се стољетна, историја Русије изнутра — иде се кроз њу, поред низа ждријела старинских топова, поред Цара-ввона и Цара-топа, поред поносног, складног и побједничког храма Ивана Великог.

У двориштима је празно, види се понеки војник на чистим алејама и, у дрворедима, танка стабла, јотп неозелењела и зато вуморна.

У Кремљу, гдје раде совјетски вође нема раскоши. Ове је једноставно, необично чисто и уредно, у сивим и кафенастим бојама, и ничим не привлачи пажњу. Па ипак, у тој архитектури стољећа, у човјеку се буди нека, хармонија, неки благи, обични, ведри, једноставни људски мир.

Ушли емо у велику, једноставну зграду, попели се лифтом један спрат и пошли дугим ходницима. Официр, који нас је водио, увео нас је у претсобље, где смо оставили шињеле и капе, а одатле у једну мању канцеларију. Чиновник, кода је сједио за столом, испод Отаљинове фотографије обичне зелнчине, устао је, понудио нас да сједнемо и пошао да нас пријави. Он се појавио ускоро, показао нам на врата која су водила из његове канцеларије и рекао да можемо одмах ући.

Ми смо мислили да. ћемо проћи још коју собу и тако моћи да. се у себи саберемо за сусрет са Стаљином. Али се пред нама отворила подугачка сала, с чије је лијеве стране од улаза, био дугачак сто, с храстовим столицама, вастрт кафенастим сукном, на дну стола, стајала је темељита, појава Вјечеслава, Миханловича Молотова, с десне стране у углу, у дну сале, био је велики радни сто, ивнад њега слика Лењина у радном кабинету, а из ове просторије право на другој страни, кров отворена врата видјела. се друга, мања, с огромним глобусом, и из ње је, заклањајући донекле глобус — излазио Јосиф Висарионовић Стаљин.

Он је ишао дугим кораком, мало погнуте главе, мирно опуштених руку, у свакодневној маршалској униформи, у дубоким меким чизмама. Није баш сасвим личио на, фотографије. Бркови, а нарочито коса, били су свуда подједнако зеленкасто-бијели, а лице бијело, на јагодицама румено и мало као роаво. Он је нижег средњег раста, има лијепе мале руке с доста дугим прстима, дуге ноге, ужа рамена и крупну главу. Глава Стаљинова, није само пријатна, због своје чудно њежне тврдоће, због читаве своје народеке изражајности, због умних, живих, насмијешених, строгих и брижних тамно-жутих очију, она је и лијепа, својом хармоничношћу, својом једноставношћу, својом увијек живом мирноћом и изразитошћу.

Свега тога нема на фотографијама. А на њима, даље, нема, ни оних Отаљинових покрета, тијела, главе и руку, који никад не мирују али никад нијесу ни изненадни и нагли, нема оног Стаљиновог кажипрста који се подиже с времена на вријеме, када он нешто истиче,

Он се једноставно руковао с нама и одговорио нам, кад GMO My Ce претставили, обично и просто — »Отаљин«, па нас је понудио, пошто смо се руковали с Молотовом, да. сједнемо.

Не може се рећи да нијесмо били узбуђени, па и збуњени. Али то је трајало минут-два, ја не знам тачно колико, можда неколико секунди, и — наша збуњеност је прошла,

Разговор је почео тиме што нас је Молотов питао о нашим утисцима из Совјетског Савеза. Ми смо одговорили да смо одушевљени, на, што је Стаљин, пушећи лулу, упао: »А ми нијесмо одушевљени. Ми чинимо еве што је у нашој моћи да би у Русији било боље.«

Стаљин је, затим, почео да води разговор.

Он га је водио на нарочит начин. Он је постављао питања — нама, Молотову, себи, уопште — питања свима, сам говорно, слушао друге, и при том цртао на блоку пред собом фигуре разних облика, час неправилне, час геометријске, које је, у току разговора, прецртавао линијама — косим и водоравним, вијугавим и правим. Он никада није давао чврсто оубличен одговор или закључак, тај закључак се добијао из тога разговора, из Стаљинове упадице, пословице или увречице, па и шале, и

18

док се питање исцрпло — он је био готов са, својим шарама, с појавом новог питања, настајала је на хартији нова фигура, не одвојена, него у наставку претходне.

Одмах је упадало у очи учешће у разговору Молотова, и однос између њих двојице. Они су један другог ословљавали присно. Стаљин би за све припитао Молотова, Молотов би дометнуо нешто уз Стаљинову примедбу. На моменте се имао утисак као да то разговара један човек сам са собом, као да млађи друг, још тачније — млађи брат припомаже старијем брату, а оба су из једног дома, од једног оца и матере. Тако је било у току читавог разговора. И Молотовљево широко и бијело руско лице се тако срдачно осмјехивало на Стаљинове шале, које су, видјело се, и за њега увијек и увијек нове и свјеже. Никад нијесам видио међу људима однос који би тако упадљиво и до те мјере био истовремено и присан H озбиљан, и срдачан и разуман.

Шта, је учинило да је свака збуњеност, чак — свако узбуђење нестало код нас као руком однесено

Читаво Стаљиново држање, читава његова, прилика је до те мјере једноставна, да одмах увуче човјека у стварни, људски свијет, у односе који нијесу ни претјерано присни ни хладни, него простољудски. Стаљинови покрети су обични, једноставни, он се нагне тијелом и нагне главу к сабесједнику само ради тога, да би га јасније чуо, или да би овај њега. боље разабрао, он оловком којом црта по хартији набија своју лулу која никад не мирује, али се и не трза у устима, па ту оловку затим брише о сукно на столу; на њему маршалска униформа не стоји као униформа, него као одијело, како му је раније, сигурно, стајала, и једноставна војничка блуза и дугачки сивозагасити шињел.

И не само то. Стаљинове ријечи, реченице, мисли, тако ву непосредни, тако без икаквог сувишног декора, тако до краја, скидају са стварности, с људских, друштвених, међудржавних односа, с историје — ону кору коју су на њу наслагале дуге предрасуде и људи који воле да префарбавају стварност, да. код сабесједника нестану намах све фразе, све сувишне ријечи, ријечи које требају нешто. да покрију, да се нахватају по нечему као талог. Ја никад у животу нијесам осјећао да ми мисли теку тако јасно и мирно и да ву у таквом складу с оним што говорим као кад сам био код Стаљина, никад нијесам тако лако и тако тачно налазио ријечи из руског језика као кад сам вједио крај њега, |

И најзад, Стаљин саговорника, слуша пажљиво, придода нешто и припита га, па те непримјетно увуче да и њега припиташ и додаш шта мислиш.

Стаљин је необично скроман, то су већ многи запазили и писали о томе. Али то није сасвим тачно речено. Код њега нема, ничег сувишног, па скромност долази као нешто природно, нешто што излази из саме његове личности. Зато рећи да је скроман, значи потврдити нешто сувишно, нешто што се — било да читаш његова дјела, било да га изблиза видиш на трен такорећи само по себи разумије. Он је просто речено човјек, и то човјек више од икога, код њега нема ничега. што неби било у складу, што неби било дио цјелине — од покрета до хумора, од изгледа, до генијалних теоретских и филозофских дјела.

Код Стаљина нема ситних, неважних питања о којима, не заслужује да се говори. Он је разговарао с нама о снабдјевању наше војске, о нашем међународном положају, али и о томе да ли имамо малих радионица, на кољима, за оправку митраљеза, о томе чим се храни наша војска. Он је најкрупније проблеме рјешавао тако једноставно и просто, као да се ради о ситницама, а на питаља која су нама изгледала ситна, упорно је свраћао пажњу, све док не би до краја постала јасна и недвосмислена, Тек код Стаљина човјек опазу колико нешто што изгледа ситно, послије неке његове примједбе, кратког разјашњења, уствари има не ситан и незначајан него крупан, централан значај. — Питање које се претресло код Стаљина, потпуно је завршено, док се временом не постави ново питање, од њега, није остало ништа сем јасног и непобитног става, који неодољиво гони на извршење.

Послије првих тренутака, разговора са Отаљином, одмах постаје с материјалном, опипљивом силином јасно оно што је било схватљиво из књига — зашто је Стаљин толико омиљен у СССР-у. Стаљин је човјек којему није потребно да истражује пут до људи, до радничке класе и радних мава, уопште, да,