Народна милиција

тражи историјски пут којим треба да иду да би им било боље. Он је сам отјеловљење тих маса у једном човјеку, њихових жеља, нада, мисли, он је — у живом човјеку историја савремене епохе, његов кажипрет показује појединцима, његова мисао народима, свим поштеним радним људима куда треба да иду. Нема ничег чиме се он неби интересовао и шта неби знао од планова за највеће битке у историји до сјетве пшенице у опустошеном Кубану, од нашег општег политичког и војничког положаја до начина транспорта, рањеника. Он то све зна — јер за њега, како рекох, нема неважних ствари, јер зна законе по којима се живот креће, по којима се историја мора одвити; он не само да те законе зна него је њихово отјеловљење, њихова, инкарнација — дјелом, мишљу, личношћу.

Ја сам имао утисак, слушајући његов дубоки, мирни глас, — слушајући Стаљина, да слушам неку стару а опет младу, староставну а опет нову — књигу вјечно живе мудрости, у којој се налази процијеђено искуство читаве људске историје каква је била, каква јесте и каква мора бити. Он је при том правио шале, складно уметао безброј пословица и сликовитих узречица, зрачећи једним нарочитим стаљинским хумором, коме се мора од срца смијати, али који није само ради смијања, него објашњава, управо — до гола открива, оно што је апеурдно и бесмислено, а што таквим до малочас није изгледало.

На Стаљину, споља, виде се године. Он је сијед и наборан. Али се старост, у разговору, не осјећа. Стаљин не може остарити, и то због тога што је његова мисао бесмртна, увијек нова, потпуно сазрела, и до краја уобличена, њој нема шта да се дода, си је сав истркан од њеи у њему нема ни атома који неби живио, одисао њом.

Нигдје у СООСР-у, као код Стаљина, човјек не осјећа шта је побједа социјализма у једној земљи, шта је социјалистичка, земља. Ту се, преко његове личности, осјети да је то земља, у којој више нема унутрашњих проблема, како се навикло да их има и да буду посматрани у другим земљама. Разумије се, и ту има проблема — организације, изградње, обнове. Али то није оно што је у осталом свијету, ту је народ уједињен и моћан и несаломљив у свом јединству. Побједа. народа, је не само неоспорна, него је и вјечна, осигурана изнутра на вјеки вјеков.

То избија, без ријечи, из Отаљинове личности. А такође свом силином избијају питања, рата и све што је у вези с њим, питање спољне политике. И човјек код Стаљина, осјећа, види, чаж му се чини да може да опипа — да ће СССР рат добити, да ће совјетска стаљинска спољна политика. побиједити — на, срећу и напредак народа и напаћених људи.

Излазећи од Стаљина, у ведро прољећње вече, нијесмо ни примијетили да је разговор трајао час и по. Чинило нам се да је све то трајало свега тренут, а ипак је било тако пуно, по садржини тако дубоко, једном у животу за цио живот — као што се човјек само једном роди. Чинило нам се да не идемо одређеним улицама, по Црвеном Тргу, него да се купамо у вунцу, на недогледним висинама, али које нијесу сан и маштарија, него тврди, гранитни врхови, без провалија и неравнина. Чинило нам се да се крећемо кроз историју, њену суштину и њен смисао. Кретали смо се и живјели, уствари, Стаљиновим ријечима, његовим мислима. И тада ми је, сасвим у екладу о тим осјећањем, пало на ум и постало јасно зашто је онај прости радни човјек, кад је видио Лењина, запањен узвикнуо: »Он је обичан!« Стаљин је човјек обичнији од икога живог данас на свијету и зато — генијални и велики као нико у наше вријеме.

Одлазећи .од Стаљина, живог, обичног, бесмртног, генијалног човјека, осјећали смо да ће једном проћи ово тешко доба, да ће он учинити да прође. Птице ће почети свим људима да, пјевају, сунце топлије да их грије, цвијеће да им мирише, дјеца, да се безбрижно играју, научници да тону у тиху, неизрециву љепоту библиотека и института, писци да сагоријевају огњем стваралаштва. И у свему томе, у срећи народа, и њиховој љубави међу собом — биће Стаљин, све ће пјевати о њему и радујући се животу и безграничној људској срећи међу људима и у природи — људи ће се радовати њему и њиме. Јер је обични човјек Стаљин бесмртан као што је бесмртан и вјечан људски напредак; јер је он човјечанство, у најсудбоноснијим данима, заједно са Лењином и после Лењинове смрти истим путем, без колебања и лутања, одвео далеко напријед, ка по бједи, ка миру и срећи — вјечном сну оних који раде и пате.

U oslobodilačkoj borbi koju je vodio

Đorđe Ignjatović

BESMRTNI BOTEYV

Tokom cele 1948 godine proslavljena je u čitavoj Bugarskoj nizom priredbi i svečanosti stogodišnjica rođenja Hrista Boteva (1848—1876), velikog bugarskog pesnika i revolucionara-demokrate. Sedmog januara 1949 god. održaće se završna svečanost u okviru te svenarodne proslave Boteva.

bugarski oslobodilački pokret potpuno

bratski bugarski narod za nacionalno i socijalno oslobođenje, ime Hrista Boteva bilo je zastava, a njegova poezija nadahnuće i neiscrpan izvor hrabrosti i upornosti u borbi protiv nacionalnog ugnjetavanja i socijalne eksploatacije. Botev je ne samo najviši umetnički domet u bugarskoj poeziji, već i on sam lično, svojom herojskom smrću u borbi protiv turskih ugnjetača, neumrli primer spajanja i ostvarenja reči i ideje u dela; besmrtni primer borbe perom i puškom za oslobođenje svog naroda od turskog ugnjetavanja i socialne eksploatacije buržoazije, raznih čorbadžija i izdajnika — slugu narodnih neprijatelja. Botev žrtvuje za slobodu svog porobljenog naroda sve: talenat, ljubav, mladi život. Zato je Botev najomiljeniji pesnik bugarskog naroda, a naročito bugarske omladine.

Doba u kome je Botev živeo, stvarao i borio se, šezdesete i sedamdesete godine XIX veka jeste doba u kome se

oformljuje pod uticajem događaja u Evropi i pojačanih političkih i socijalnih borbi. 1864 godine stvara se I internacionala, koja ujedinjuje radničke pokrete sviju zemalja. Posle vojnog sloma Francuske, radnici stvaraju svoju vladu — Parisku komunu (1871 g.); ali oni nemaju svoju revVolucionamu partiju i francuska buržoazija uz pomoć nemačke vojske obara narodnu vlast.

U krugovima bugarske revolucionarne emigracije u Rumuniji sve više sazreva odluka o oružanom ustanku protiv turskog jarma. Stvara se Bugarski centralni revolucionarni komitet koji stavlja sebi kao cilj »da oslobodi Bugarsku putem revolucije i oružjem«. U revolucionarnom pokretu učestvuju zanatlije, sitni trgovci, seljaci i rodoljubiva inteligencija. Tumač пјћоућ stremljenja i želja, kroz svoje stvaralaštvo, postaje Hristo Botev. On je vatreni propovednik narodne revolucije i зтајта Фа пе розјој дгивт пасп ха

O—————

| 8 3 i

от о i SRO ki