Народна милиција

Прнибрани, озбиљни, одмерени на свом послу, готови да помогну, саслушају, упуте, — у својим друштвеним просторијама и у мензи, они су ведри и весели.

Ту се живо разговара о спортским успесима »Милиционара«, о бициклистичкој чети, а нарочито о коњици. Она врши службу реда у граду, а њена екипа и појединци учествују У спортеким такмичењима. У тој среди ни човек се осети готово посрамљен ако не зна да је бвоградски ескадрон освојио државно првенство, ако није чуо за млађег водника Драгутина Оимића, најбољег јахача, за Јевту Стојпића, командира вода, познатог препонаша, или водника Милисава Милутиновића, вештака сотројевог јахања, што преведено на наш евакодневни језик значи: вештака у војничком јахању. Ту се са много стручности расправља о успеху пропагандних такмичења · по земљорадничким задругама, која су имала за циљ развијање коњичког спорта међу задругарима. Уроварају се вежбе, фолклорне секције, која. је најбоља, ма да се све секције спремају за фестивал. Са поносом прича културно-просветни референт о шеспаест одржаних приредаба. Нарочито о оне две у сељачкој радној задрузи у Добановцима.

Разговарамо о Миланчету Борђевићу, који је стављајући свој живот на коцку, спасао дете испод воза, и кога, је примио и сам маршал Тито, а онда по Ватрогасној чети, која је прва добила Орден заслуга за народ другог реда.

Ту сасвим спонтано долази до изражаја другарески однос, својствен овим младим људима: и они. из милиције реда, и они из саобраћајне, разговарају о животној опасности којој се

изла жу мили ционар и-ватрогасц И. (Они • • • Milicionar

Ove. godine, među mnogobrojnim studentima Medicinskog fakulteta u Zagrebu, možemo sresti i milicionara Ivana Zlatara, kao slušaoca prve Б0dine medicine.

Ivan Zlatar je rođen 1922 godine u Povlju, na otoku Braču.

Poreklom iz siromašne seljačke porodice, on se od najranijeg djetinjstva uputio »u svijet«, boreći se za najnužnije — održahnje života.

Stupio je u Narodnu Miliciju odmah po oslobođenju naše zemlje.

U Narodnoj milic:ji ubrzo je zapažen kao dobar milicionar koji savjesno izvršava svoje zadafke, koji unosi mnogo volje i poleta u svom radu. ubrzo je važio kao miličionar kome se može dati svaki zadatak sa punim povjerenjem da će ga pravilno i na vrijeme izvršiti. Zapazili su ga i drugovi, kao dobroga druga, nesebičnog,

потсећају. да је две стотине припадника, Народне милиције, са свим евојим колима, радило четрдесет осам часова, без прекида, приликом поплаве у Шестом рејону, То залагање донело је и признање: осамнаесторица њих похваљено је и награђено.

= Мало је необично: али ми чувамо грађане »од њих самих«, како ми то обично кажемо, јер смо принуђени да, примењујемо новчане казне, како би навикли грађане на саобраћајне прописе и чување њихових сопетвених живота. — каже Олавко Аврамовић, из саобраћајне милиције.

Ове је године био педесет и један смртни случај због саобраћајних несрећа. То је нешто више но прошле, п мада саобраћајне несреће долазе углавном због непажње шофера и самих грађана, милипонари, самокритички, примају део кривице на. себе.

И ту, у тој друштвеној просторији, где се прича невезано, осећа се, из речи свих од реда, како је сложен и пун темпа живот нашега града и како је неопходно много старање да све тече својим правилним током. Али,

исто се тако осећа и да ови млади.

људи, поред свог важног посла, који често односи и по шеснаест радних часова у току двадесет четири сата, живе пуним културним и спортеким животом, раде идеолошко-политички и пролазе кроз равне стручне и партиске курсеве. : *

Старати се о миру и спокојству радних људи нашег државног центра, о тековинама. наше Народне револуције, 0 свему оном што је драгоценом крвљу и неупоредивим напорима стечено и што је понос сваког нашег ч0века — то је посао тежак и велик. Зато здрави, храбри, исправни младићи из читаве државе, који ступају у Народну милицију, свесно примају на се-

и ličnom игтанци.

veselog, ali koji nije nikad traćio 5уоje slobodno vrijeme uzalud. I već početkom 1946 godine Zlatar se mogao vidjeti u slobodmom vremenu kako nešto čita i uči. Šta se to s njim dogodilo? |

Jedan drug je nagovarao Zlatara da se zajedno upišu u gimnazijski tečaj, ali je Zlatar ispočetka sumnjao u svoj usp,eh, pošto je prošlo dugo vremena kako je svršio osnovnu školu i smatrao da bi mu bilo teško da svlada grimnazijski maiterijal. No, ipak je odlučio da pokuša i upisao se. Kada je početkom slijedeće godine položio malu maturu, bio je već riješio da prekine dalje učenje, smatrajući da

ie dosta postigao, no njegova želja

za znanjem i spoznajja da ono nije nikada dovoljno preovladaše i on nasta_

vi gimnaziju. Već ga ni dvomjesečna

бе значајне задатке и сваки од њих се заклиње својом чашћу и животом да ће, поред осталог, »... будно. чу вати тековине Народноослободилачке борбе и уставни поредак — народну власт и братство и јединство наших народа, да ћу верно извршавати постављене ми задатке у циљу учвр“ шћавања и развијања ових тековина и да ћу до последњег даха бити веран народу и својој отаџбини Федеративној Народној Републици Југославији. 4

За прекршај ове своје свечацо дате заклетве нека ме стигне неми тосрдна казна војничког закона, свеопшта мр жња и презир наших народа и проклетство отаџбине«.

Драга је та евечана заклетва сваком |припаднику Народне милиције. Он је носи у себи и она га у најтежим тренуцима и најкомпликованијим GHтуацијама бодри и помаже. Та заклетва му даје чврстине и она је, заједно са његовом савешћу, сигуран путоказ за све његове поступке.

Није само Синиша Пајовић, нашавши на улици Карабурме залуталу девојчицу, понео је у евом наручју, и на тај начин извршио своју грађанску и службену дужност, сећајући се евога, детињетва у селу Турици у Срезу драгачевеком. То чине наши милиц):онари свакодневно, у евим рејонима. Бринући се, са строгом озбиљношћу, о спровођењу у живот свих закона и прописа, они у свој свакодневни рад упосе толико човечанеког, присног li пародеки једноставног, што још више подиже њихов ауторитет. Тај службе но исправан а уједно човечански став изазива код Београђана поштовање, и за појединце милиционаре, и за ову установу истински народну.

Јулија Лучев

Zlatac — primćt zalaganja ; u{0Ch06tC

bolest nije mogla omesti u izvršenju zadatka koji je sam sebi postavio, +]. u toku 1949 godine položiti veliku mafuru. Što je više učio, to su se šire perspekftive otvarale pred njim. On je odavno shvatio da su Narodnoj miliciji potrebni kvalifikovani stručni kadrov:!, pa je odlučio da postane ljekar i da time još više doprinese djelu izgradnje socijalizma u našoj zemlji.

Niegova želja je postala stvarnost — Ministarstvo unutrašnjih poslova NR Hrvatske omogućilo mu je da može nesmetano dalje da radi} i uči. Uspjeh druga Ivama Zlatara je Jedan od majljepših primjera pravilnog shvatanja važnosti ličnog uzdizanmja i obrazovanja pripadnika Narodne milicije, primjer upornosti i volje kojima treba prilaziti pri rješavanju pitanja ličnog uzdizamja.