Народна милиција
Потпуковник ЈА СЕРГИЈЕ ШАРУНАЦ
РАЗВИТАН БОРБЕНИХ ПОРЕДАНА ОД ПОЈАВЕ ВАТРЕНОГ ОРУНЈА ДО ДАНАС
Потпун пораз и уништење непријатеља постиже се само одлучним нападом. Међутим, искуство Другог светског рата показало је, да се у савременим условима офанзивне акције изводе на најважнијим правцима, а да на осталим отсецима трупе прелазе, привремено, у одбрану. Поред тога што се тиме омогућава прикупљање већих снага и материјално-техничких средстава на правцима који су од одлучујућег утицаја на коначни исход олерације, ово је модерном рату — за равлику од Првог светског рата који је био позициони — дало изразито маневареки карактер, премда се водио на широким фронтовима и између војски које су биле технички много савршеније опремљене од оних 25 година раније. Из наведеног произлази да су напад и одбрана тесно повезани; они се међусобно допуњују и потпомажу, али напад остаје одлучујући вид борбе.
Да бисмо осигурали — било у нападу, било у одбрани — потпуни успех, поред удовољења осталих услова, неопходно је изабрати такав борбени поредак који одговара, конкретној ситуацији, јер ако то нисмо урадили нећемо постићи постављени циљ борбе, или ћемо га постићи с великим губитцима. Према томе, значај борбених поредака није само у томе што се њима одређује место у борби свакој јединици и њеним ватреним средствима, већ и у томе што од правилности избора борбених поредака у знатној мери зависи успех или неуспех, победа, или пораз,
Кратак развој борбених поредака
Борбеним поретком назива се распоред и груписање снага и средстава за борбу. Он се образује зависно од
— вида, облика и начина вођења борбе
— средстава са којима се борба води
— задатака које решава дотична јединица
Из овога излази да су се развојем наоружања, њеовим техничким усавршавањем, мењали видови и начини борбе а, према томе, мењали се и мењаће се и убудуће и борбени пореци, Тачност ове поставке потврђује историја. Далеко би нас одвело када бисмо овде детаљно разматрали читав развој борбених поредака кров историју, али неће бити на одмет да се информативно упознамо с тим развојем од дана када је ватрено оружје ступило на ратну позорницу па до данас.
Иако је црни барут као експлозивна смеса угља и шалитре био познат још у старом веку у Кини и Индији, а прво ватрено оружје конструисали Кинези у првом столећу наше вере, оно се у Европи проширило тек око средине ХЛУ века. Међутим, ово се односи, углавном, на тешка ватрена оружја. Ручно ватрено оружје први су имали Арабљани већ у ХП веку. Оно се звало модфа. То је била кратка метална цев, насађена на држаљу; пунила се металним зрном које се звало бондок (арапски: орах) а при гађању намештала се на ракљу, У Немачкој се крајем XIV века појавило полуручно, полуартиљериско оружје звано аркебиза, а Французи и Шпанци имали су у ХУ веку још лакше оружје — петринал, Али, то су били тек први почеци и оба оружја, због њихових техничких недостатака нису могла да постану масовна, Уствари она претстављају прелазни период од лука и стреле ка савршенијем, ватреном, оружју.
У првој половини ХУМ] века конструнсано је моћније оружје — мускета, калибра 22 мм, тешка 6—8 кг, чије је зрно тежило око 50 грама и из које се, као и код модфе, гађало са специјалног наслона, Због великог трзања које се јављало приликом опаљења метка, за мускетаре су бирани најјачи војници, а на раме се навлачио кожни јастук да би се смањила јачина удара, Мускета је имала задовољавајућу тачност на. 200 корака, а могла је да убије човека на даљини до 400 корака. Ради упоређења наводимо
4
да је турска стрела тада имала домет 300 метара, а на 300 корака пробијала је даску дебљине 5 см.
Мускета се у почетку пунила с предње стране, кроз уста цеви па је пуњење било компликован и дуг процес, Због тога су стрелци, када би испалили плотун, морали да се повлаче у дубину и да тамо пуне, а за то време гађали су други који су раније напунили мускету. Ово је ивискивало од борбеног поретка да буде дубок, а војске су се бориле на ограниченим фронтовима мале ширине. Дубина оваквог борбеног поретка мускетара износила је 16 и више врста. Прва врста, опаливши плотун, одлавила је позади шеснаесте и почела да пуни; за то време гађала је друга врста, па трећа, и тако даље редом, а свака од њих одлазила је да пуни позади оне врсте, која је гађала пре ње. Кад су се последње врсте примакле ватреној линији, оне које су прве гађале већ су завршиле пуњење и припремале се да поново отворе ватру.
У том периоду постоје још и копљаници. Они су се постројавали у 6 врста одвојено од мускетара, и, истуривши копља преко рамена у правцу непријатеља, личили много на јежа код кога све бодљике нису једнако дуге.
Даљим усавршавањем технике људи су конструисали затварач и пунили мускете позади. Ово је повећало брзину самог процеса пуњења. Као логична последиua тога појавио се тровресни борбени поредак мускетара, док су копљаници и даље остали у 6 врета. У следећим етапама сва се пешадија наоружала пушкама, јер је пушка са бајунетом потпуно истиснула копљанике, тако да су средином ХУШ века дубоки построји били сасвим укинути и сва се пешадија постројавала за борбу у три врсте. Борбени пореци постали су знатно шири што је омогућило да се изрази највећа моћ пешадиске ватре и да се једновремено уведе у борбу максимални број људи. Но, ови су построји спутавали пешадију, јер су свака јединица и свако оруђе имали своје одређено место у борбеном поретку, које се није могло мењати, а да се та промена не одрази на борбену способност целине. Према томе, јединице су већ и за време марша, када су се приближавале бојишту, морале да имају такав строј који им је омогућавао да се брзо развијњ за борбу, а да при томе свака од њих дође на своје место,
Видимо, дакле, да је усавршавање наоружања проузроковало и промену облика, борбе. Ватра је постала њена, основа, борбени поредак прилагодио се том облику борбе, а линиски построј довео је до линиске тактике, која се исто тако усавршавала достигавши своју кулминацију У Првом светском рату, када су због великог напретка, ратне технике, борбени пореци опет достигли велику дубину.
Линиска тантика
Као што се у сваки нови рат улази са применом искуства стеченог у ранијим ратовима, које је допуњено општим развојем технике и организационе структуре војске, тако су исто и у Први светеки рат државе ушле са дотадањом испробаном линиском тактиком, допуњеном новим техничким проналасцима. У чему се састоји линиска тактика Основна њена карактеристика је да су снаге увек равномерно распоређене по целом фронту. Пажња се обраћала,. на то да се са суседима стално одржава »веза лактом« или, другим речима, на равномерно линиско дејство које је у нападу доводило до фронталног потискивања непријатеља. О цепању непријатељевог борбеног поретка и почесном уништењу раздвојених јединица, није могло да буде ни говора. Цели фронт се равнао према, оном делу који је заостао, тј. ако је један део успео да потисне непријатеља а други је заостао, онда се онај први заустављао, а командант је уводио у борбу резерву код заосталог дела да би га тиме »гурнуо« и »ивравнао«