Народна милиција

са оним делом који је био напред, У случају да ова акција није успела, истурени се део повлачио да би се изравнао и »ухватио везу« с оним делом који је заостао,

При одбрани, без обзира на то колико је она била

јака и добро организована, угрожавањем једног дела нарушавала се је сва одбрана на фронту, Онај део који није био потиснут морао се исто повлачити да би одржао »везу лактом« и избегао угрожавање бокова. То значи да св је и при одбранбеним борбама равнало према ономе ко трпи пораз.

Поред многих других недостатака линиска тактика, имала, је два основа;

1. — Било је немогуће преносити тежиште борбе за релативно кратко време тамо где се укаже потреба за проширењем успеха, Другим речима, снаге су биле приковане и укочене на оним местима на којима су биле распоређене, неспособне за ма какав маневар.

| 9 — Није се могла ни замислити концентрација снага и средстава на одлучном месту или правцу у циљу цепања непријатељевог борбеног поретка у нападу, или одржавања главног лела одбранбеног фронта у одбрани,

Развој борбених поредака у току Другог светског рата

Базирајући се на искуствима Првог светског рата, већина армија европских земаља ушла је у Други светски рат са дубоко ешелонираним борбеним поретцима, тако да је свака јединица од вода до дивизије имала свој други ешелон, Укупно узевши, борбени поредак пешадије састојао се из ова четири елемента:

— ударна група

— везивајућа група

— ватрена група,

— резерва

Већ први сукоби између Црвене армије и Немаца показали су да овакви борбени пореци имају много недостатака. Великим ешелонирањем по дубини није се могло постићи то да највећи могући број ватрених средстава, учествује у одбрани предњег краја, а јединице су трпиле велике губитке. Сем тога; подела на ударне и везивајуће групе доводила је до неразумевања о улови и задацима ове последње, те је везивајућа група врло често стајала, неактивна у борби. Уочивши да механичка примена искустава ив Првог светског рата може само да штети једној савременој армији, совјетско командовање одбацило је линиску тактику и заменило је маневарском, али је при томе прешло у другу крајност и одлучило да све јединице од корпуса наниже постројавају борбени породак само у једном ешелону. Ta, je одлука могла, да буде корисна само кратко време и то зато што Немци, када су после првих неуспеха били приморани на дефанзивну борбу, нису имали искуства у организовању одбране па су се бранили по принципу групног поседања одвојених тачака и чворова. За пробијање овог танког »кончића« основну улогу играла је силина првог удара, а за ту силину нису били потребни дубоки борбени пореци, него, напротив, плитки са концентрацијом надмоћнијих снага на правцу главног удара, |

По овом принципу дејствовала је Црвена армија, углавном 1942 и 1948 године, уништавајући релативно брзо и лако немачке отпорне тачке и чворове одбране, правила »рупе« у непријатељевом положају у које су затим упадали други ешелони армија и покретне јединице проширивајући успех,

Међутим, Немци су уочили да њихови порази нису случајни па су — анализирајући своје неуспехе — почели да организују дубоку и развијену позициону одбрану. Отпорне тачке и чворове везивали су трашпејама, ешелонирали их по дубини. Два до три оваква положаја дубине до 8 км чинили су главни одбранбени појас. На 12—15 км од предњег краја главног појаса правили су други, а, иза овог често пута и трећи. Од реке Одре до Берлина, например, имали су четири одбранбена појаса, не рачунајући утврђене чворове, Таква одбрана потсећа на ону при крају Првог светског рата, само с том разликом да

је сада њена дубина много већа. а ватрена моћ јединица, далеко јача.

Код тако дубоке и јаке одбране није се више могло рачунати на успех само силином првог удара, него је било потребно да тај удар стално нараста што се више продире у дубину, да се »потхрањује«, како се не би изгубио темпо напада, А дивизије Црвене армије са борбеним поретком у једном ешелону нису могле да, то обезбеде, Ово није никакво чудо, али је чудно то што совјетски руководиоци, који данас претендују на првенство у науци на свим пољима људске делатности, нису уочили тако једноставну и очигледну чињеницу. Тек када су претрпели неколико неуспеха, почели су да схваћају да њихов борбени поредак више не одговара ситуацији.

Било је то у јануарској операцији 1944 године на Волховеком фронту. Пукови Црвене армије наступали су = на правцу главног удара — на фронту ширине 12001800 метара имајући незнатне резерве (стрељачку чету са средствима ојачања). Разумљиво је да, наишавши на дубоку одбрану, ови пукови нису могли да развију први успех и напад се одвијао споро, свега, 600—1000 метара за један борбени дан. Нарочито маркантни били су недостаци борбеног поретка дивизије са пуковима у једном ешелону. Не располажући снагама, за проширење, успехе које је постигао један пук, командант дивизије морао је да већ првог дана врши прегруписавање и то на рачун других пукова који су исто тако били ангажовани борбом, У том прегруписавању испуштен је погодан моменат за проширење успеха и Немци су организовали отпор у рејону пробоја, Коначни резултат био је тај да је командант армије морао пре времена да уведе у борбу свој други ешелон и покретне јединице које су у том случају извршавале задатак намењен првом ешелону.

Тек тада се увидело да постојећи борбени пореци не одговарају више облику борбе па је поново прихваћено дубоко вшалонирање код јединица мањих од корпуса. Али то ни у ком случају не значи повратак на предратни борбени поредак, јер тактика већине савремених армија, међу. којима и наша, не предвиђа више поделу борбеног поретка на везивајуће и ударне групе, а појам »ешелон« је измењен. Док је пре рата ешелон могао да буде јачине вода, чете, батаљона, итд. сада се под ешелоном подразумева елеменат борбеног поретка који претставља, борбени организам способан за извршење одређеног задатка и то таквог који има по свом обиму и карактеру одређену специфичност, одређено стварно значење за постизање општег циља, борбе,

Услови за образовање борбених поредана

Наведени примери показују да при избору борбених поредака не сме да буде шаблона, но тиме се не искључује потреба да се и у савременом рату не предвиде општи услови којима треба да одговара борбени поредак, јер св вођењем рачуна о тим условима у великој мери осигурава победа.

Уништење непријатеља, а према томе и победа, најбоље се постиже квалитативном и квантитативном надмоћношћу, Вештина командовања састоји се управо у томе да се чак и онда када нема апсолутне надмоћности снага и средстава над непријатељем, створи надмоћност на правцу главног удара, Из тога произилази и први услов за образовање борбених поредака, то јест, да омогуће да се непријатељу нанесе решавајући удар концентрацијом већине снага и средстава на изабраном правцу.

Неједнак распоред снага доводи до неравномерних резултата на деловима фронта. У току борбе однос снага стално се мења. Постигнут успех на једном делу фронта може да доведе до уништења непријатеља. А ако се током борбе појаве повољне околности за непријатеља, према којима би могао да борбу окрене у своју корист, ове околности морају бити одмах отклоњене. У томе лежи суштина маневровања у борби, и она поставља други услов за стварање борбених поредака: обезбедити могућност брзог пребацивања снага на други правац ради

3