Народна милиција

аво. фе рочав. žipot na Ženji

Gdegod se okrenemo svugde ćemo videti raznolika živa bića: na Zemlji ljude, životinje, raznovrsno bilje, u vodi! ribe i vodeno bilje, u vazduhu ptice. Pored toga, na sva tri ova mesta nalaze se i najsitniji organizmi bakterije i gljivice. Mi smo okruženi raznovrsnim živim bićima.

Još od davnina čovečanstvo je težilo da upozna svet, a naročito kako je postao živi svet. Mi danas znamo da se čovek rađa od čoveka, riba od ikre koju je položila takođe riba-majka, pile iz jajeta koje je snela kokoška, pšenica iz posejanog semena pšenice. Ali tako kako je danas nije uvek bilo. Prva živa bića morala su postati na neki načim.

O postanku živih bića postoji više teorija. Neke od njih su još zadržane u svesti naših ljudi, naročito nepismenih. Naprimer, verskom učenju, da je bog stvorio svet, a zatim čoveka, veruje dobar deo naših ljudi. Takođe postoje i druge teorije. Mil ćemo se ukratko upoznati sa najvažnijim teorijama o postanku života na Zemlji.

Teorija samozačeća, Nekada se verovalo da postoje sagrađena živa bića — raznoliki mekušci, crvi, insekti mogu ne samo da se rađaju od bića koja su im srodna, nego i da neposredno postaju sama od sebe. Stari grčki filozof Aristotel tvrdio je da se crvi, larve pčela i osica i neki insekti rađaju iz rose, mulja, đubreta ili mesa koje truli. Komarci, muve, moljci, buve, stenice i vaške postaju od humusa polja, plesni i đubreta. Tako je Aristotel postavio teoriju samozačeća živih bića. Neki srednjovekovni naučnici usvajajući Aristotelovu teoriju o samozačeću, verovali su da se guske i patke rađaju iz plodova drveća. Međutim, teoriji o samozačeću, koja je dominirala u nauci, više od 1500 godina, zadat je odlučan udarac u XVII veku kada je Frančesko Redi dokazao da se crvi ne začinju sami u pokvarenom: mesu nego da postaju iz larvi, muva koje su one položile u Dieso. Prema tome, ovde nema nikakvog samozačeća. Trulo meso je samo mesto gde muve polažu svoja jaja. U istom veku amsterdamski naučnik Levenhuk pomoću tada načinjenih uveličavajućih stakala otkrio je dotada nepoznati svet — bakterije, gljivice i mikrobe. On je utvrdio da se ta živa bića mogu brzo da kreću, rastu i razmnožavaju. Ovi mikroorganizmi imaju izgled štapića, loptice ili mehurića. Kako su se ovi sitni orga– nzmi pojavljivali u trulom mesu, prokislom mleku i drugim materijama koje se usled toplote kvare, to se rodila misao da mikroorganizmi postaju neposredno iz materije koja truli, to jest da se oni sami od sebe začinju. Međutim, i ova misao je odbačena kao nenaučna, jer se opitima utvrdilo, zahvaljujući'francuskom naučniku Luju Pasteru, da se svuda u zemlji, vodi, vazZduhu — nalazi neizmeran broj najsitnijih klica sposobnih za život. Dovoljno je da se najsvežije parče mesa samo iznese na vazduh ij da se zagadi raznim klicama

koje izazivaju kvarenje. Paster je dokazao da ako se materija dobro sačuva od mikroorganizama s kojima preko vazduha dolazi u dodir — u sto па sto slučajeva mikroorganizmi se u ovoj materiji neće pojaviti i samim tim ona se neće pokvariti. Praksa iz svakodnevnog života potvrđuje nam tu činjenicu. Konzerva mesa ili ribe može da se očuva sve dotle dok na neki način ne prodre u nju vazduh, a s njim zajedno i klice. Na taj način i Paster je opovrgao teoriju o samozačeću. Ali nedavno je ova teorija ponovo oživela u vezi 5 ргопаlaskom takozvanih ultramikroba i virusa, koji su još sitnija živa bića od bakterija. Ultramikrobi i virusi su tako sitni da se ne mogu videti kroz mikroskop običnog tipa, nego kroz najjači elektronski mikroskop koji povećava do "70.000 puta. Neki američki naučnici tvrdili su da ove tvorevine — ultramikrobi i virusi — postaju putem samozaćeća. Međutim, brižljivim eksperimentalnim proveravanjem utvrđeno je da se virusi uvek pojavljuju samo pri zaražavanju neke materije. Prema tome, teorija samozačeća u sva 111 slučaja nije mogla izdržati kritiku. Naprotiv, utvrđeno je da su sva danas poznata živa bića postala samo putem rađanja od bića koja su im srodna. i

Teorija večnosti života. Krajem prošlog veka izneto je mišljenje, da živa bića nikada i ni pod kakvim uslovima ne mogu postati drugačije nego putem rađanja. Iz toga bi proizilazilo da je život večam. Pristalice teorije večnosti života verovale su da su prva živa bića dospela na zemlju sa drugih mebeskih tela. Oni su govorili da u atmosferi ima. mnogo zvezda, koje su ustvari sunca kao što je naše, i da se oko tih zvezda-sunca takođe okreću za nas nevidljivi saputnici-planete slične Zemlji. Prirodna je pojava — govorili su oni — da se i sa tih planeta, kao i sa Zemlje, pomoću vetra i sunčevih zraka dižu u atmosferu mase sitnih živih bića. Neka od ovih bića sa drugih nebeskih tela pala su ma Zemlju u vreme kada su uslovi temperature i vlažnosti na njoj postali povoljni za život. Tako je, po mišljenju pristalica večnosti, život večan i on je u pogodnom trenutku prenešen na Zemlju. Međutim, dokazano je da klice bakterija nisu mogle da vrše takva međuzvezdana putovanja, a da pri tome ostanu u Životu. Razdaljina od

· naše Zemlje do majbliže zvezde strahovito je velika i

klice bi trebale da putuju hiljade i hiljade godina 1 pri tome da podnesu strahovitu hladnoću, potpuno otsustvo vlage, kiseonika itd, Čak i najotpornije klice bakterije — spore za koje je utvrđeno da mogu dugo živeti bez kiseonika i vlage, ne mogu žive da dospeju па Zemlju sa druge planete. Ako ništa drugo, njih onda uništavaju sunčevi ultravioletni zraci koji neposredno deluju na belančevinaste materije. Zbog toga svi mikroorganizmi u čijoj osnovi leže belančevinaste materije (a živih bića bez belančevina nema) moraju uginuti pod dejstvom ultravioletne svetlosti. Otuda se mišljenje da su klice života došle odnekud spolja na Zemlju mora