Народна скупштина

СТРАНА 483

„зар ме оставн и без једног дугаска," а ја јој кажем: да јој је крив онај, који је неразумио са нмаовнном управљао, а дуг се мора нлатнтн погато се прпзнаје. Што се, госнодо, велн да народ треба да нма блнже нотребне му намнрннце н то не стојн, јер ои ту купује намнрнпце, које се доносе са стране. Ја вас уверавам, да народ једва чека да се курталнше тих сеоскнх дућана, он неће илакатн за њнма, него ће тражнти чак да се одржн наша производња, на - не домаће ткиво и нреднво, од чега ће вазда пматп корнсти. Моја оиштнна пре 2о година ннје била дужна ни 200 дуката, аданас, од кад постоје тн сеоски дућани, нма дуга преко 10.000 дуката. Од куда то ? То долази огуда, гато је народ добио нрнлике да внди шта се радн но механама п дућаннма. ЕГре није знала наша девојка које су то дућанџије у вароши, а сад знају сеоскнм дућанџијама имена и њиховпм момцнма н деци и женн. Ја мнслим, да ово треба што ире да чнстпмо са села и да иомогнемо нашем народу. Ми ннкад нећемо учинити овим штете народу него велику корист, а п наша економпја захтева, да се спаеемо шго нре од таквпх ствари, које су нам онасне. Ја ћу гласатн за нројект овај. Сава Величковић — Госнодо, пре свега ја се ограђујем у овој дебатн, пошто сам сеоски дућанџпја. Из овнх измена и доиуна у закону о сеоским дућанима ие вндн се ништа друго до то, да је ово нов закон са неколпко означених артикала, којн се смеју продаватп у сеоскнм дућаннма. Ја не знам шта је руководнло г. мпнистра народие прпвреде, да овај иројект иоднесе, ношто се не внде никакве жалбе од сељака где постоје сеоскн дућанн, но само постоје од варошана. Поред осталог сматрам за дужност да кажем, да иримедба, коју је учиино Државнн Савет као да се сеоскнм дућаиимашнрн неморал — никако не стојн. Тога, господо, пма само у варошнма н варогапцама, а у селу никако нема. Сав је говор о овоме исцрнљен од г. г. предговорннка, 1 *а имам да пзјавнм; да Народно Представништво треба да има на уму, да овај закон постојн од 1870 год. Где год ностоје сеоскн дућани, ту суљу/зн иотрошили своје капитале, подиглн зграде и одједаред овако их срушнтн значи уиронастнти те људе. Тако у срезу јасеничком има око 8.0 дућана. Тн су људи уложили своје капнтале, зато молим Народно Предсгавннштво, да нрнми извештај одборске већине: да се закон од 1870-те годнне одржн у целнни. Димитрије Димовић — Одиста, госиодо, предмет или пигање о коме се јуче и данас води тако дуго дебата ио све је гсцрпљено, но ја ипак, као трговац на првом месту, а на другом, што је главније, као посланнк народни, сматрам за дужност, да бар у кратко кажем мишљење о овом предмету. За мене је одиста незгодно кад узпмам реч у овом пнтању, јер ће ми се рећи; да сам као трговац, у вароши жпвећн, у овоме заинтересован, но у овоме мислнм не треба нн мене ни вас да руководе лнчнн нитерсси, но интереси народни, за које сло овде и позванп. Прп стварању закона о сеоскнм дућаннма од 70 г. имало се у впду можда то, да се сеоском сталежу помогне да лакше набавља своје потребе. Мпслило се дакле, да му се учинп добро, алп у колнко му јс с једне стране учпњено добро, у толико је с друге стране учињено зло. То се дало одмах још у иочетку приметити и од тога времена сваком приликом п у штампи п у Скупштпнн и у јавном мњењу нокретано је пптање о укидању сеоских дућана. Са којнх разлога н какве штете има народ од сеоских дућана, то су многи говорници образложили, тако да ја много шта друго не бпх имао да кажем. Мпмо све то имао бпх то да кажем, као што су многи иредговорнпцп казали: да се стварањем сеоских дућана стварају нове вароши и варошице. Ја инак но мом мишљењу налазнм, а то ће знатн н свакн онај, којн је био у странпм местима, да је тамо растојање пзмеђу вароши много веће него у Србнји. Ми нмамо вароши на сваком кораку. Има их ирема простору наше земље н сувише. Дакле нема никакве иотребе да се вароши поднжу. Нека мн не ■ замере г. г. носланици, којн као трговцн имају своје дућане по селима, да се ово односи на њих; из

међу њих има однста добрих трговаца; али махоони, који имају дућане но селима, то су они људи, који имају врло проблематнчну нрошлост, као трговци. Шта су оин знали друго радптп него повућн се у села, но местима где нису на домашају погледа осталпх трговаца, п ту продавагн туђе рукотвориие, но цени, која је у вароши много јевтинија, Не стојн нн оно, што кажу, да ће сељак иматп штете дангубећи, када оде у варош да подмирп своју погребу. Не стојп за то, јер он колико штетује дангубећи, ои ће ту шгету накнађивати тиме, што кад оде у варош добиће све јевтинпје, а друго п због овога: кад сељак долазн у варош, он не долазн празних руку, већ доноси своје пропзводе, за које добија бољу цену пего у селу. — Према томе тпме му се накнађује нзгубљено време. Све шго бих још могао да говорнм о овоме предлогу, већ је речено, тако, да немам нишга впше да кажем, а нећу нн да ноиављам. За то сам за нредлог одборске мањине, за то ћу и гласагп. Мијаило Поповић — Ја сам знао , а ћу овако доцкан добнти реч у времену, када је Скунштина већ замореиа, н после толико говорника, који су ствар потпуно псцрилп, не бих ни тражио реч; алн кад сам је већ узео, онда хоћу да кажем неколпко речи о овој тварп, ако не нпчег новог, онда бар да неке наводе још ојачам. Кад се јуче започела дебата о овом интању ја сам држао, да после гмвора Ђоке Анђелковића неће бпти ни једнога, који ће гласагн нротив оваког предлога. Мој ноштовани друг и прнјатељ г, Анђелковпћ је то питЕње тако јасно, тако иопуларно решпо са гледишта сувремене нолитичке економнје, да сам мнслио да иза њетовог говора неће бити нн једнога против његовога мпшљења. Но ипак се јавпло говорника, којн су били прогиву њега. Разлози свију тих посланика којпма су хтелп да нодупру своје мишљење, онп су баш ојачали моје уверење о корисности овога предлога, којн је Анђелковић заступао. То се видн из тога што нп један од противинка не стојн на земљпшту, на коме је стајао г. Анђелковпћ. Сва њнхова борба протпв тврђења г. Анђелковнћа основана је на неколнко практичних прнмера, којима су хтели да даду неки привиднн доказ. Менн сад не остаје ништа друго, него да нређем на те практнчне прилере. По мом. увере.ју баш тц практнчни примерн не само не војују протпву мишљења г. Анђелковнћа, него га утврђују и ојачавају. Ја нећу, п дуго би било да се дотичем свију тих примера а нарочито оппх, којн се тичу злоунотреба ц савесности дућанџија; нећу о тога, што нисам рад да дирам осетливост тнх људи, а ни с тога што је о том бидо доста говорено. Хоћу да се дотакнем само оннх примера, који су ми се учпннли као најважннјн. Тако је првог јучерашњег говорнпка разлог овај: да бн овим законом били оштећенн интереси оних, којн нмају дућане, затим пнтереси онштпне, а затнм државни. Ту је штету налазио предговорник у томе, што би оиштпна н држава нзгубпле дућанску таксу. По моме уверењу општинскп и државни прнходн зависе од имовног сгања грађаиа. Ако је нмовно стање општпнских н државнпх грађана добро, онда и ирпходн за опшгнну и државу могу бптп јакп и озбиљнн. Је ли њихово стање слабо, ја сумњам, да ће један дућанџпја моћи да подмирп општинске приходе п расходе. Па не само то, него кад би узелн и иошли путем којим је Впћа јуче врло правплно пошао, ми би смо опет дошли до резултата, да такса, коју дућанп дају, нпје ништа друго, него посредна нореза, која место да се кунн преко пореског надзорника, купи се иреко дућанџије с том разлпком, шго знатан део узме дућанџија, а општина и држава скоро нншга. Дакле, као што видцте, ово плаћају као носредни иорез сами сељаци, а не дућанџија, с том само разлпком, што се даје онштинп врло мало, а дућанџпјп скоро све. Други је разлог онај, који је навео г. Атав. Вучковић. Он се ослања на начелу слободе рада, па је на послетку, пзмеђу осталога, рекао ово: природа рада одређује чнме ће ко да се храни и шта ће ко да носн и ухвативши се за свој капут рекао је: кад се мени допада да га носпм ко ће мени стати на пут да га не носпм. Када би стајала та могућпост.