Народна скупштина

СТРАПА 484

НАРОДНА СКУШПТИНА, САЗИВ ЗА 1890 ГОДИНУ

да према прнроди рада сваки може да се храни и одева, онда сам уверен, да не бтмо имали разлога да говоримо не само о овоме, него не би ималд разлога да говоримо ни о једном економском предлогу. Кад бп те могућности било, то би био врхуиац срећо, до које се у економском рлзвпћу може доћи. Алп факта другче говоре; факта тврде, да онај, који највнше рада, да се тај ранн најслабнјом раном и да се најслабпје одева; па вада ћемо да узмемо у заштиту то начело, онда морамо гледати да понравимо сељаково катеријалпо стање, да му дамо могућностн, да према прпроди рада може да жнвп онако, како би господин хтео. Овпм се нредлогом н пде на то, да се од тога, што земљорадннк нзрађује, што мање меће у дућанџпјскн сандук, а више у кесу народну Сад дакле жеља г. Вучковића да се наш сељак храни и одева црема ириродн свога рада не само да не војује против овог нредлога, него најречнтнје доказује иотребу и корист његову. Даље г. Вучковић нустио се у срачунавање наднице, коју народ губи добављајући пз вароши своје потребе. Ја мнслнл да није бнло места срачунавању тпх надннца за то: што и по овом закону сељак може своје најпрече потребе домаће намнрити у селу, а остале нампрннце, које нпсу свакодневне, он може намнрити узгред, кад дође другнм нослом у варош. Алн рецпмо да стоји његов рачун, да бп бнло штете у наднићама 1.200000 дпнара, да узмемо да је тај његов рачун математнчки тачан н да нређемо на једну другу ствар. Сељак прво долазн у варош ради главног свог носла да прода св >је пропзводе, а разуме се да је цена производнма у вароши, усљед веће тражње далеко већа но у селу, где је тражња његових пронзвода далеко мања. Продајућн те своје пронзводе и узгред набављајућц своје намирннце, он ће их у варошн узимати иепосредно од онога, од кога н с«оски дућанџнја узпмље, док з селу он их узима посредно преко дућанџије, којп набавља еспаи од трговца из вароши. На свакп начнн да ће он у вароши добпти еспап по ннжу цену. Даље поред тога добпја п општинску таксу, коју дућанџпја меће у свој еспап, па још добпја и таксу државну, коју тикође дућанџија у селу мсће у еснап н који еспан чини скупљнм; н четврто добпја процент, којп бп дућанџнја поред свег овог тражпо за свој рачун а којп по селима нпје тако малн. Ја мислим, да је ова добпт већа од 1.200000 дпн. Ја рачунам да она износи пет пута впше од г. Вучковићеве штете докле б.000000 динара н мислим дђ 6000000 днн. добити треба иретпоставптп штеги од 1.200000 динара. Дакле н тај разлог г. Вучковића не везује против предлога, него говорн за предлог, Али вапослетку г. Вучковпћ сам и нехотице признао је умесност овога иредлога, он каже; кад бп се овим предлогом ишло на то, да се сасвнм забрани улаз страних фабрнката онда би са свнм разумео овај закон и гласао би зањ. Чим је он то у начелу признао, онда мора признати да је и овај цредлог користан, којпм се иде на, то да се стане на пут освајању замљишта туђих фабрпката. То је неминовна конзеквенција његовога тврђења. Пошто се овим законом иде на то да се ширењу страних фабрпката а у корпст наше домаће пндустрије стане на нут, да се дакле зло, које долази од иоилаве страних фабриката умњи баш с тога разлога, овај предлог ваља усвојитп. Сад даље један разлог, који бп изгледао као најјачн по нојмовнма оних, који су нротивни овом законском нредлогу. Они веле: трговина треба да је слободна. На први поглед изгледа то као најтежи разлог, али ако станемо ту и мало боље проучнмо коме треба та слобода трговине, видећемо да тај разлог не стоји. Начело слободе трговнне траже они народи, којп стоје економски добро; то траже нндустриски народи, силни и јакн народи, а народи мањи као што је и наш народ у ограничењу слободие трговине, гледају заштиту своју. Рећн ће те мн: какве везе међународна трговина са нашом унутрашњом трговином. Ево какве: Наш трговац нма двојаки карактер;с једие стране наш трговац, који односи наше пронзводе на страну, а с друге страве ваш трговац који узме стране производе. У другој слу5Вби он је нрост сензал туђих пропавода, који гледа да освоји

што внше земљишта странпм фабрикама. А радећи то он је у служби начела саободне трговине, која једино годи нашим економским неиријатељима, који гледају да нас матернјално упроиасте и доведу до најжалоснпјег матернјалног стања. Борити се дакле за сеоске дућане не значи нн внше ни мање но утирати земљпште странпм фабрикантима и стављати се у службу онога начела, које траже наши економскн неирнјатељи. Ја мислим да нико неће биги нристалица тога начела слободне трговине, него прпсталнца наше економске самосталностн. Ако хоћемо да се као аатриоте ставимо у службу наше економске самосталности, онда морамо да усвојимо ово сиречавање туђих фабрпката и иотпомагати нашу домаћу индустрију. Дакле н овај је разлог за предлог. Један се домакао радикалних начела, па велн: како се го слаже са радпкалним програмом, каква је то равновравност да сви људи немају једнака права? Политнчка равнонравност сама ио себи је илузорна — неостварљива , ако онај, којн има права н слободе, нема могућности да та политнчка права унотребн. Ако рђавом неразумном економском полнтнком дође иарод до просјачког штапа, ако тај народ дође у зависан материјални положај ирема мањчнп, онда тај народ и као већпна неће моћи употребитн своје право и ако му га мањипа не оснорава. Или ако би га и унотребао, то би га употребпо не онако, како он хоће, него онако како хоће онај од ког он материјално зависи, јер бн у иротивном случају довео у пнтање свој опстанак. И онда какве користи може пматн један материјално иропали народ од овнх својих политичких ирава и слобода? Нпкако. И све ће те слободе бити плузорне, бити мртво слово на хартији, докле год у економском погледу не буде свој, већ роб другога. Хоће те ли стварно вредности од полптичкнх права, дајте могућности да их можете употребитн а народ ће нх моћи упстребити тек онда, ако буде материајлно оснгуран. Па како овај предлог нде на то, да осигура материјално стање народа и да му да могућности да се користи својнм политичкнм правима, то га треба усвојити. Ту ми је скоро један мој пријатељ испричао једну цртнцу из француске револуције (1789). Кад су Французи славили победу револуције, иобеду права грађанских и кад су били у највећем одушевљењу, у том нстом моменту глад доводи једног грађанина до очајничког стања; на иосдетку долазн дотле да одузме сак ееби жнвот. Са женом дође на мисао: да се угуше угљеном. Тако су и учинили. Па како нису пмали новаца ни толико, колико им је потребно било за угљен —жена прода једну хаљину те угљена набави. Зло материјално стање било је горе од смрти и они су претпоставили смрт тако бедном и несрећном животу. И шта је после било? У оном одушевљењу задобивене иолитичке слободе, која је довела до заноса Французе, оне Французе, који су потоцима ироливали крв за политичке слободе, на једаниут се ти Французп трзају пз раздрагана заноса, јер внде да политичка права и слободе, које су их толпко одушевљавале, нису ништа и да иоред њих човек у оваквом друштвеном уређењу, у коме и поред најбоље воље за рад, остаје без средстава за живот, није ништа друго него највећи бедник и мученик. Јавно је мњење било узрујано овим догађајем. Сви су као из једног грла тражили, да со поправн матернјално стање раденика и да без материјалие снгурностн све полптичке слободе и ирава грађанска нс вреде апсолутно ништа. И ово би био један разлог, који говори у ирилог томе, да треба материјално стање осигурати, ако хоћете да дате могућности, да сваки може употребити своје иолитичко право. Баш због те равноиравности ја сам се навикао да поштујем г. Милију, а и данас га иоштујем, алн не могу се сложнтн са његовпм наводом, кад он вели: каква би то била варварска земља, у којој се иде на то, да се сатру иојединци. Ја, господо, пристајући уз мишљење, да би то заиста била варварска држава, која би сатирала без икакве невоље н друштвених, општих интереса своје грађане, него нросто из ћефа и обести, у исто време тражнм, да ми се каже: каква би држава била она, у којој би се допустило иојединцнма, да сатиру читав народ. Ја знам прилично речник наших речи. Ја молим