Народна скупштина

69 САСТАНАК — 18 ФЕБРУАРА

СТРАНА 781

говара, и ту сам за апсолутну слободу штампе. А ако ко лаже, онда нека га ухвате и казне. Друго. Ја сам за то, да се заштити владалачки дом. У нас се монархија и владалац н владалачлн дом не сме бити узиман у дискусију, јер владалац није одговоран, него министар и као што бранимо нашу кућу, гако греба да бранимо и иашу општу кућу, дом влаа,алачм1, кућу која је свију нас, коју треба да сматрамо као светињу. Ва што тако кажем ? Са свнм просто. Док је кућа намењена била светиња, дотле смо имали државу и расли смо. Нестаје Душана. Долази дете — Урош — Вукашин каже да деге нпје дорасло своме прзиву, убпје га и од тога доба држава се упропастила. Дакле и државни и наши лични ннгереси за го су, да се огради дом владалачкп. Треће. Нате јединство формулишемо иравославмој вери. За то сам да се огради православна вера. Ја сам за шго мању стегу, а ви радите онако, како вас Бог учи. Извеетилац већине Љубомир П. Ћирић — Господо, жалећи што се у овом озбиљном питању — које се протеже код нас више од 20 год. — налазе овако мало говорника јер да није опозиције, можда не би иала ни једна реч у начелу о овом нитању — молим вас да ми допустиге да кажем неколико речи. Као штоје познато, иитање о слободној штамни, иротеже се од онога доба, од кад је изашао први закон о шташии а то је од 1870 год. На тај закон, који је изашао на основу старога Усгава, почеле су одмах излазити критике и напади, правила се слободна штампа онаква, какваје Уставом изречена; тражило се да пнсмена реч не буде везана, него да буде слободна. Нмје ирошла ни једна Нар. Скуиштина а да се тај глас није дизао. За све време док су лнберали били на влади тражене су неке нзмене н донуне тек 1875 год. српски народ био је срећан да добије бољп н слободоумнпјн закон. Но он није био дуга жнвота, он је брзо суснендован ио доласку лнберала на управу земаљску. После тога 1878 г. такође у Нар. Скупштнни дизали су се гласови за слободну штампу. Тадашња опозиција, олнчена у члановпма раднкалне странке, устајала је и тражнла да се народу сриском да слободна штампа, ако не јача и боља, оно бар онаква каква је била дата нод Каљевићевим минисгарством. У данашњој Скунштинц седе људи који су тада билн чланови већине, и менп је са свпм мнло што ти људн, имају друкче гледнште о слободној шгампн, но што су нмали, кад су њихови чланови седелн на мннистарским столицама. Ја им то не пребацујем; сматрам да је то један корак у напред, да и тн љрди, који су за све време, док су и на управи земаљској бнли, налазили да је слободна штампа „баук", а не да је оно, што може да начини један народ наиредним. Г. Васиљевић казао је, како је један велнки државник казао, уншитите све законе, све установе, дајте нам само слободну штамну, ја се не бојим да ће онв пропастн, ми ћемо их повратити. Међутим, тако г. Алимније није говорпо док је био члан либералне владе. Тек од 1880 године, кад је нод напредњацима донет закон о слободној штамни, почело се слободније мислнти н пнсати. Али наиредњаци наишавши на разне препреке у народу, донели су одмах носле 2 — 3 годнне измене и доиуне, којима су готово све шго су дали законом од 1880 г. збрисали, те н ако је стајало начело у Уставу : штамна је у Србији слободна, она није слободна. Народна радикална странка, још одмах у ночетку своме кад се органнзовала, истакла је на своме ирограму, међу најважннје тачке слободну штамау. Данас је, господо, ред да своју реч нскуии и да да онаку штампу, какву је проиоведала. Нз пројекта, који је влада Народној Скупштинн ноднела, и који смо | ми у одбору са извесннм изменама нримили, вн ћете видети, да смо се ми трудили да према нашнм прнликама одиста створимо онакав закон, којн ће ио моме мншљењу, а н кад се упоредц са свнма досадањим законима о штамии свакојако битп један од најбољих закона о штампи. Нема сумње, да бн најбољи закон о штамни био у коме би стајао један јединн члан, а тој да гласи штампа је у Србнји слободна. Али ми дајућн закон о штампи морамо да се обазремо и на наше прилике. I

Ми се увек позивамо на напредније народе, на французе, на Енглезе, ми све то можемо узимати у обзир, алп водећи рачуна и о нашим прплпкама увек се питајмо јесмо лн Немди, Француеи н Енглези, п нмамо ли тако образованих људн, као што пх нмају ти народн ? Г. Жпван Жпвавовић рече, како бн он желео да уредннцп буду образовани људи, јер он налази да је шгетно за слободну штамну, што за уреднике долазе необразовани људи. Доиста, госиодо, не знам ко не бн желео да шгампом, тим моћним средством најавно мњење, управљају људн школовани, али нрема нашнм прпликагеа не може то да буде Па у страпим земљама држим да нема тог ограничења, али у образованнм и кулгурннм земљама и без -гога ограничења не може да буде какав каиетан Милан Ђорђевић уредник. Тамо мора да буде образован човек н такав може да има резултага, ако хоће да управља јавнпм мншљењем, нначе неписмени, нешколовани људн то не могу. Међутнм код нас, нрема нашем ступњу образовања не можемо да се ограђујемо да тражимо, да само школовпнп људи буду уредници, него смо морали да ирпстаиемо на ово, сматрајући, да кад бн то тражнлн онакво ограничење да бп самим тим снречавали слободну штампу. Г. Васпљевнћ говорећн о пројекгу н о мншљењу одборске већине н мањнне у закључку свога говора казао је, да једну половину усваја нз нашег нзвештаја, а другу половину из нзвештаја д-ра Драгнше Станојевића. Доиста, менн је мнло, да онај човек, који је дуго годнна седео на крмилу државне уираве у Србпјн, да он данас са слободом пде тако далеко да усваја мишљење једног човека, од кога су његови иолитичкп ирнјатељи дуго годпна правнли баук за народ. Мени је мило, да он данас тражп, да се не казнн, да се не заштитн ни ирнватан живог, већ само налазн задоволења у нсиравкама. Нема сумње, господо, да би као што напред сноменух најслободоумннји закон о штампн бно онај, којн нма само један члан којигласи: „штамна је у Србпји слободна", могло да дође у овај став: „а за сатисфакцију б;:ло власти, било приватних установљавају се исправке". Но ми морамо да се обазремо на наше нрилнке да видимо, да ли се код нас износн само истина, јер нико не бранн да се уноси и ириватан живот нарочито јавних раденика, иошто однста, ако се н од икога има да тражи да буде на своме месту, од јавнпх радника мора се захтевати да буду као што треба. Алн ја ностављам нпгање, да ли се код нас износи само оно што је истинито нлн и оно што ниЈе. Ви се сећате да одмах, чим је изншао нов Устав, чим је свечапо нрокламована слободна штампа, да су одмах новрвели неки малн лнстићи илаћенн са извесне стране, у којима после наслова листа и имена уредника често није бнвало нн једне једнне речи истннпте. Ви сви знате, да су одмах уредннци, сарадници тпх новина били осуђиванн на 5, 10, 15 дана и 2 — 3 месеца затвора. Питање је да ли можемо ирема нашем образовању, где људн сматрају да је слободна штампа то , да могу износитн неистине протнв појединих људн, чиме може ноједпнпм људпма да се нанесе велпка морална несрећа, или појединнм друштвима да се учини грдна штета; нитам вас, да лн после тога може човек да нађе сатисфакције једнно у нснравци или треба да тражимо пута, да се такав човек казни? У свету образованом тога нема, нико тамо неће водитн рачуна, где је ко био, где је иијанчио, или да ли је легао у 1 сахат а не у 9., али код нас ^ога има, и то треба свакојако ограннчигн. На прнмер вп се сећате, да су се иосле 14. н 15. Маја новнне утркнвале, не да изнесу праву истину, него што више неистине о целом том догађају. Ја се сећам једне белешке у извесннм новинама, где је стајало: дознајемо поуздано, да је код Багрдава једна велика руља дочекала воз, из њега поваднла све наиредњаке н бацила их у Мораву. Питам вас, да ли такав један човек, који износи неистине, и који може да узбуни јавно мњење у земљн, не треба да буде кажњен ? Ја мислнм да треба п мора да буде кажњен. кад не сматра, да му је дужност да изнесе истину, него мнсли да је слободна штампа за то, да износи неистину, и да јавно мњење, које се сталожило иосле једног догађаја још внше узбуни и тиме пронзведе нову несроћу.