Народна скупштина

СТРАНА 258

НАРОДНА СЕУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

цравној теорији уобичајена ирава употребљују онде, где позитивних закона има. Но кад се Рибарцу допадају француски, швапски и маџарски закони, и кад је народ српски покварен и неваљао, као што Рибарац, жалосни срп. министар цри новеда, онда нека тамо и иде да министрује и проповеда, али код народа српског никако (Тако је). Односно самог Горачића и других места, где јекрвпроливена, казали су да нису знали; то тврђење оптужених министара није ништа друго, до неистина п проста заблуда, јер они су оне исте људе, који су невину крв пролилп, место да их даду суду на осуду, они их још и награђују, оспгуравају и дају једном за судију, другог шаљу у Мачву за порезнпка с класом, који место да се каје и стиди за толика крвнпчка дела, он се још поноси, хвали, па још говори јавно у сред кафане у Богатићу: „Жао ми је што се више ове сгоке радпкала не наклах!" Г. Гарашанину, који је покушао бранитп оптужене министре, имао бих само неколико речи, и то укратко да му кажем, само односно његовог пптања: „шта ће Скупштина да учини с овом оптужбом и за какву је она цељ? к Ја на то имам само да му кажем, да је овој тужби цељ и намера да се једном Србија и народ осигурају од појединих ћефова власничкнх, те да више не да Бог, да у Скупштину никад више дођу двогласци, да никад више не буду обновљени Краљевица, Бонтуови уговори, Чачак, Горачићн и др. (Тако је). А било бп чудно и смешно кад би г. Гарашанин и почео да напада либерале, тада бп им се имало рећи „врачу исцјелпсја сам," јер све оно што су радили либерали, то су исто радили и напредњаци, давле владавпна једних и других подједнака је. На тражење г. Гарашанина, да се намесници оптуже — ја ево одмах потписујем и три пут потписујем, само ако ме може г. Гарашанин, као до јучерашњи државник уверити, да има уставне и законске основаности, али, мени се чини, да г. Гара шанина не боли ту, већ има ту других узрока, којп њпх тпште и жегу, а они их неће отворено да кажу. Тражењем да се оптуже намесници, као главни крпвцп, а не минпстри, који су само ове слушали, и који су једино одговорнн за сва дела г. Гарашанин би тим хтео и своју владавину и грехо да бацн на бив. краља Мплана, да њега окривн, а своју владавину ослободн и очисти од свих грехова. Ово тражење г. Гарашанина, само се овим правдати може а ничим другим, а нарочито, што нам он нигде не помену маи једну одредбу Устава и закона, но ком бп се могдп намеснпци — као преставнпци Круне — а не министри оптужпти. Дакле, тражењу г. Гарашанина нема места, јер би тада и закон о министарској одговорности био илузоран. С ових разлога а у интересу земље п народа, њиховог мпра и спокојства, као и у интересу порушеног морала и ногажене иравде и закона у земљи, ја мислим да је тужба умесна и ја ћу еа чистом и потпуном савешћу гласати да се овн кривци, министри, а с њима и сви саучесници ставе под суд (Врло добро). Потпредседник — Време је да се закључи седница, с тога данас закључујем ову седнпцу п заказујем другу за данас после подне у 4 сата. Састанак је трајао до 1 часа но нодпе. 30 САСТАНА^ 6 јула 1893 у Београду ПРЕДСЕДАВАО ПОТПРЕДСЕДНИК, Димитрије Кати& секретар, Милош Маркови! Почетак у 4'| 4 часа по подне. Присутна су била сва г. г. министри, сем министра војаог и финансија. Потпредседниж — Отварам седницу 30 састанка. Изволте чјтш протокол 29 састанка.

Секретар Ратарац прочпта протокол 29 састанка. Милутин Гарашанин — Имам да прнметим да ја нисам говорио противу оптужбе и тражнм, да се то у протоколу исправп. Ја сам изнео моје мишљење, како ја мислим да би требало у овој ствари постунити. Секретар Алекса Ратарац — Ја то не могу да разумем. Милутин Гарашанин — Што ви не можете то да разумете, то се мене ништа не тиче, али ја тражим, да се то у протоколу иснравп. Да сам говорио само како би требало у овој ствари поступити, а да нисам говорио противу оптужбе доказ су ми етенографске белешке. Ја тражим, да се то у про>токолу исправи. Потпредседник — То ће се у протоколу исправити. Прима ли Скупштина прочитани протокол са примедбом г. Гарашанина? (Прима). Изволте чути молбе и жалбе, које су Скупштини упућене. Секретар Милош Марковић чита: Суд општине доњо-вратарске (у срезу жупском, окр. крушевачком), моли, да се дозволи извоз суве горе и да просече нов срески друм; Суд општине вајушке (у срезу кључком, округу крајпнском), моли, да се поново премере имања грађана те општпне-; Суд општине рачанске (у срезу лепеничком, окр. крагујевачком), моли, да буде ослобођен извесне порезе; Недељко Јовановић из Г. Комарпце (у срезу п округу крагујевачком), жали се, што му је за порезу пмање продаго; Марија Стојановнћева, учитељица из Алексинца, моли, да јој се година привремена урачуна у сталну учитељску службу; и Суд општине кораћичке (у срезу космајском, округу нодунавском), молп, да се псто село огласи за варошицу. Потпредседник — Све ове молбе упутиће се одбору за молбе и жалбе. Сад прелазимо на дневни ред. На дневном је реду продужеље оптужбе против бившега кабинета. Да бн се впдело да ли има довољан број носланика за решавање, нека се прозову посланицн. После ирозивке Потпредседник — На окупу је 88 посланика. Према томе можемо прпступити решавању. Има реч г Јован Николпћ. Јован Николић — Нисам мислио да говорим о оптужби бившег либералног кабпнета, али ме је на то изазвао говор г. Рибарца, оптуженог мпннстра. Г. Рибарац, одговарајући на оптужбу, дотакао се округа пиротског, па је казао у своме говору, да је у округу пнротском 25 фебруара у онштини топоничкој био неред, п да је за то огишла војска у Топоницу да поврати ред. Даље је казао г. Рибарац, да је он добио раиорт од оног офицпра, који је предводио војску у Тоионицу, да је у Топоници било нереда, и да је с тога требало употребити војску, да се поврати ред, и да су том приликом сељаци псмевали војску, тако да је један сељак том ирилпком казао једном војнику: „пошто си продаваш ћорците ?" Овде је г. Рпбарац пред свима нама казао крупну једну неистпну, те с тога ја сматрам за дужност да кажем неколико речи о оном жалосном догађају, који је извршен у Топоници на дан 25 фебруара. Није истпна да је у Топоници било нереда, те с тога нпје било потребно да долази војска у Топонпцу. То је бпла једна напаст на мирне грађане од стране полицијских чиновника са наоружаним жандарима. Даље, имам да кажем, да у Топоници сељаци не говоре нпкаквим страним језиком, него само српским, а оне речи што је казао Рпбарац, да је ко бајаги сељак пз Топонице казао војнику, ,,по колко си продавате ћорците", те речи нису српске, оне су једна проста измишљо-