Народна скупштина

СТРАНА 288

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

шено — као што су то у Београду у наиред пропратиле многе новине, да се тим кретањем уиливише што више на занлашавање народа у корист либералне владавине. Али, кад сам видео страшие последице, које су само од војске биле, тек сам сад објаснио себи каква је поменутој депеши дата важност и какви су тајни и неваљали смеровп били код либералне владе, кад нам је због те деиеше војска спремана. У редовном стању, без рата, војска иа један пут долази у потпуној ратној спреми и то ноћу и тако брзо, даихје много на путу попадало. Цела варош и сви мп били смо у опсадном стању. Делу поћ лупале су сабље, варош је била затворена у 6 и 7 сати у вече. Ппсма могла су да се испрате само она, за која су они само нашли да се могу испратити, и обично су их отварали. Тако исто п депеше пуштане су само оне, које је војна власт дозвољавала. Представпте сад овај случај. Председник општпне ивањичке, нашавши се у тој педаћи, шаље један телеграм уредништву Одјека и каже од прплике овако: „Данас после српеко-турског рата први пут војска у потпуној ратној сиреми домашира, уз свпрку труба и лупњаву добоша, те улогорп се у сред Ивањпце ; не знам зашто, пошто је мир и ред у целој општини п срезу, сем ако ннје за то, да војска чува кутпје за које либерални кандпдатп представника немају 11 . То је било увредллтво у толикој мерн, да капетан војии Никола Илић одмах званпчним актом иозове председника општнне Јакова Јојића да му због пом. депеше даде одговора. Капетан Никола Илић кад је добио депешу он је позвао на скуп војнпке п казао пм: „браћо, војничко оружје српско увређено је, ми смо омаловаженп, председник оиштпне ивањичке дао је депешу, да смо ми дошли овде не да чувамо Краља и спасемо земљу од бунтовннка, него да смо дошли да чувамо кутпје лпбералне, које немају представника; ја ћу вам још данас позвати тога председника наредбом, н ои ће вам доћи да га уочите, јер ћемо морати да се разрачунамо с њим". Шаље он акт председнику онштпне пвањичке и позива га да му чредстане у канцеларији, а војницн који су слушали капетана долазе и кажу кмету: „по Богу брате, не иди му, јер ће те разнети оружјем". Овај допста се уплаши па нити оде пиги одговори нпшга. Капетан позпва га другим актом да дође, али кмет неће никако. Кад је бнло трећн пут, онда иредседппк оиштнне упути ппсмо среском каиетану и нита га: шта је ово код војннка, позпва ме капетан, као власт без икаквог законог ослоица, а међу тим чуо сам, да ће ме разнети оружјем; иего ако имам каквог сиоразума с њпм, зовпп, као моја надлежна власт п мене и њега у твоју канцеларију, да се споразумемо, .јер ја му по његову позпву доћи нећу. Према томе капетаи позове п кмета и капетана Николу Илића и ту су се споразумелп како су умели, Питао га је одеиешп, и он му је казао.да не мора њему да одговара, иего, ако сматра то за увреду, нека тужи уредннка „Одјека" и он ће одговарати. После велике срџбе онп су раскрстили и омало је ирошло, те није дошло до боја. Еле, кад се није могло да успе да се пзазове неред у Ивањици, онда су они, у очи избора народних посланика, када су дошлн председницн бпрачких одбора да сврше избор, на стајали да њих спрече у нзвршењу те своје дужности. Као иредседник бирачког одбора за општину Шумљанску, која је уз саму Ивањицу, дошао је пз Пожеге учитељ Владимир Радојичић. Као што су моји друговп раније казалп настојавано је, да се од стране онштине не приме за председнаке бирачких одбора оип, који немају објаву од полицнјских власти, које је ова давала само иоузданим лицпма, која су хтела да учпне све, што је полнцпјска власт хтела, али пошто су у срозу моравичком све општине радикалне, то се није нашао у целоме срезу ни један кмет, који би послушао ову незакопиту наредбу каиетанову. И, кад каиетан није могао код удал 3 енпх ошптииа ништа да успе, он је хтео да утпче бар иа оншгину Шум љанску, чоја је пред његовим очима уз саму Ивањпцу. Наредио је кмету да Родојичпћа никако не прима, алп овај, иознавајући га, примио га је, те је свршпо посао у очи дана избора. Каиетан срески Сава Лазаревић иозове са капетаном војеппм

Одговорни уредник РаНКО ПетрОБИ^.

кмета Шумљанског Вељка Бешевпћа п пита : како је смео да примн учитеља да председава без објаве полиц. власги? Кмет му је одговорио овако, како је требао да одговорп. Казао му .је, да му закои о изборима народиих иосланпка налаже да нусти иредседника да председава бирачком одбору и код тако јасног наређења законског нисам, вели, смео да пзвршим вашу иротивзакону наредбу. Том прилнвом одмах су му капетани ирнпретили да ће то биги последњи његов одговор кметовскп, да ће он добро памтити онај час, кад се закметио. После гога њега су чували во.јници целе ноћп, разуме се, ие ради његове безбедности, иего да га иападну. Кмет је то знао' па их је варакао и иосле пола ноћн пошао кући, алп се и каиетани крену за њим. Како је имао да наиђе на ћуприју, то га ови пристигну раније и понуде му се као другови да иду с њпм. Мало за тчм иоздраве се капетан грађански с војнпм и један ће рећи: хоћемо ли ? Како је чуо кмег ту реч, он се одмах уплаши и натраг вратп, али га — по причању његовом — капеган војни мазне неколико пута сабљом по глави, облиЈе га крв, оборе доле и почну тући а он нада внку те Ивањичани излете на прозоре и чују, где човек заиомике: „Не! дајте, браћо, убпше ме капетани." Тај кмет долази у ред слабих п најмањих људи у срезу, и њих 7 — колико је бпло војника с капетанима наоружани до зуба мучким нападом пзмрцварили су једног председника општииског, а тиме обесветили и пмо и оружје војно. Дакле, браћо, са овима наводом хоћу да вам кажем то, мало поклањам вере на одговор бившпх министара и да треба за то да пред судом одговарају, кад су дрски били да се и оваквим срествима служе п да чине таква недела. Да учиним једно мало упоређење. Кад се за овакву једну депешу једног практиканта, у име, божем, династичности премлаћу.ју српски грађани, каква је онда казна требала да стигне оне људе, који су за време своје владавине а то су либерали подрили темељ напретка овој земљи, који су у својој средппи имали људи, који су мучкп убили нашег неумрлог кнеза Мијаила, који су у својој средини пмали људе, који су хтели да отрују и другог ондашњег кнеза — бившег краља Милана, па се тај отров на његову главу излио ; који су хтели на најгаднији и у свпјету још нечувени постунак да дођу главе нашем кнезу помоћу опог гадног догађаја, који се догодно у Смедереву, на онај случај са бомбама на теразнјама и т. д. Ирема томе, литам ,;а вас, каквом казном треба да се казне ти самозванп династичари према овој ирактикантовој депеши. Дакле, познавајући ове људе, либерале, из раније, ја им се ни у колико ие чудим, што су чинпли у овој земљи оволика недела; јер подајте детету нож пли жишку, опо ће се посећи или онећи; тако исго пустите у слободу окорелог злпковца и подајте му оружје, он ће оиет да почне да тера сгари занат, он ће ночети да убија да отима, где игга стигне. Подајте либералима власт у шаке, онп ће да раде оно, што су и досад радили за време и прве п ове последње владавине. И кад бп они друкчије радпли, но што су радили, т. ј. добро, искрено и поштено, опда они не би били либералп (смех). Кад су либерали хтели да у очи избора иравдају употребу војске, да нравда.ју оне иоступке бивше владе са једном депешом једног истераног практнканта и кад кажу да све зло потиче од нас радикалпе стр шке, онда дозволите ми, да и ја пзпесем своје гледиште, како ја мислим и од кад погичу скоро сва зла у нашој земљи. Црво зло, које .је у овој земљп потекло, потекло је из судара радакалне странке с краљем Миланом. Радикална странка изишла је из тога судара као нобедилац п она је морала ношто по то, по речима оитуженог министра Рибарца, да се сломи како би дошла у равнотежу са другим партпјама и како би биле полнтичке партије у Србији гато више у иодједнако.ј сразмери. Ја у тнм речима либералним видпм њихову жељу да су пошто ио то хтели, да снлом макар пзравиају радпкалну иартију са другим партијама. (Наставиће се)

Штшпа српско-храљзв. државно штампарије