Народна скупштина

СТРАНА 328 НАРОДНА СКУПШТЖНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

Што се пак тиче иоследњег става: да као гаранција могу служити државнп папири од вредности, — мислим да би требало и то попунити, па да се каже: „српскп државни иапири од вредности" — јер иначе могу се подразумевати и страни државни панпри. Известилац — Примедбу, која је учињена од стране предговорника да место „веКи" дође „ дужи " — примам. Потпредседник — Пошто нема више пријављених говорника, објављујем, да је претрес свршен. Ранко Петровић — Молим вас г. потпредседниче, нећу да говорпм о том члаиу, већ имам да скренем пажњу, како ево два, три пута известилац све нешто прима код појединих чланова, а то пе може битн при другом читању. Известилац може само примити да ствар иде у одбор а више нншта. Потпредседник — Молпм вас, овде се ништа није унело ново, што бп мењало суштину кога члана, и за то, што се суштина не мења, известилац може да прими такве примедбе или измене. Стављам иа гласање: Ко је за то, да се члан 6 са том изменом пршга, нека седи, а ко је против, нека устане? (Сви седе) — Објављујем, да је чл. 6 усвојен. Известилад прочита члан 7. Потпредседник — Сгављам иа гласање : Ко је за то да се чл. 7 примп нека седи, ко је против нека устане ? (Сви седе). — Оглашујем да је чл. 7 примљен. Известилац прочита члан 8. Димитрије Маринковић — Овај члан овлашћује министра да може прописати упуства и начин како ће се ваплаћивати трошарина у земљи. Ви знате да по Уставу и без нарочитог закона министар има права да издаје упуства за извршења једнога закона. И кад то стоји, онда није потребно нарочито овлашћење, као што се то овде чини. Но сем овога овде има још један додатак на се каже: ова упуства и правила биће саставни део овога закона. Ја не знам да ли је Скупштина довољно разумела значај овога додатка. Кад је Министар овлашћен да издаје унуства, онда по самом Уставу није нужно нарочито овлашћење, а разуме се свака наредба Министрова по самом Уставу, која је на основу закона издата, обвезна је за све гра1)ане, и има исту силу. Ова одредба, где се каже, да ће ова упуства и правила бити саставни део овога закона, но моме мишљењу нпје ништа друго, него овлашћење да министар може овим правилима закон допуњавати, и тушачити, што по Уставу не може да буде. Баш ономад био је случај да се између осталог Рибарац и за то оптужје, што није вермао решења Државног Савета, а он се бранио тиме, што Државни Савет није вермао његове раснисе, које је он издаопо спли овлашћења, које му даје члан 12 у закону о општинама, и ио коме мпнпстар има ирава прописати начии о избору чланова бирачких одбора у Београду. По члану 12 закона министар унутрашњих дела из радикалне партије ирописао је начин овог бирања у Београду. Он је стављеи био у алтернативу, или да пореди онај члан закона ошнтинског, који наређује да свака општина у почетку године избере само 12 лица за чланове бирачког одбора, или да се огреши о ону наредбу истог закона, по ком се бирачки одбор мора у почетку године пзабратп. Онје, као што се види, држао, да је претежније ово друго законско наређење, но ком се имају сви чланови бпрач. одбора одмах у почетку године изабрати, и за то је наредио да се за Бео град избере 60 чланова, у место 12, колпко закон прописује за сваку општину. За тим је дошао други министар, који је тај проппсанп начпн пзменио. Ко је од двојице погрешпо? Није ни један, јер су обоица законом били овлашћени да прописују начин бирања онако, како су они оценнли, да ће најбоље циљу одговарати. Таква овлашћења давата су министрима и пре овог Устава. Она госиода, која су правници знају, да су но таквом овлашћењу издана правила за неспорна дела.

И у тим правилима министар измењује неке одредбе грађанског законика. Тако по грађанском законику траже се за састав тестамента два судије и писар, а по нравилима неспорним, треба да при саставу, тестамента буде старатељски судија са два грађанпна, овде је давле измењен министарским правилима иропис грађанског законнка. С тога овака су овлашћења опасна, и иротивна данашњем Уставу. Изгледаће на први мах апсурдно, али ће бити са свим логично, кад вам покажем, шта све може министар по оваком овлашћењу да уради. Ви знате да телесна казна код нас није забрањена Уставом, већ је законом укинута, и аво ви сад оставите министру, да он при извршењу овога закона може у својим правилима прописнвати неке дисциплинарне казне за она лпца, која се огреше о закон трошарински, он може, (не велим да хоће), алп може, не само да пропише веће новчане казне, но што би можда законодавац хтео, него би могао да нронише казну затвора, па и саму телесну казну. И кад ви кажете у овом закоиу, да ће та правила бити саставии део закона, онда и те казне ма да су законом укннуте, но распису министровом, оне би биле на закону основане. Ето у томе лежи опасност, оваког овлашћења министровог, јер законодавац рескира, да министар у својим наредбама не оде даље, но што бп требало. И за то доста је минисгру онолико власти, колико му Устав даје. А Устав му даје право да проипсује правила по тако, да они буду у сагласности са Уставом, и осталим законима. Иначе ако нису сагласни, по истом тексту Устава, таква наређења неће вредити. Ја мислим, да Скупштина не би требала нреко овога да пређе летимпчпо. Могу да наведем и један нрнмер, да је министар финансија п без оваквог овлашћења учинио таку једну погрешку. Чини ми се, да је за кријумчаре дувана казато, да ће се казнити само новчано, али било је случајева да крнвац није имао од куда да плати ту казну. И штајо министар онда радио? Ои је расписом наредио, да се те казне могу по општим одредбама кривичног закона из новчаипх, претворити у казну затвором, те је на тај начин излазило каткад, да је казна зат вора била већа, него што се дозвољава кривичним законом. Ово дакле, свакако не би требало пустити. Драгомир Рајовић — Ја држим, да је закон само оио, и може имати законску вредност, што је утврђено онако, како је Уставом одређено, и даље како је законом у појејединостима наглашено и уређено. Ова последња тачка, оваква каква је, оиа гази онај главнп принцип Устава у чл. 32 који каже: „Све државне властп, врше се по одредбама овога Устава, п цео њпхов рад вредн онда кад је основан на принципима, који су Уставом утврђени". То вреди и за извршну, и за законодавну и за судску власт. Ни једна од тпх власти не сме да учини ништа, што би могло погазити те принципе, иначе оии не раде по Уставу, него самовољно. Скушптина нема права, ако неће да погази Устав, да преноси своју власт на министре. Скупштина не може да каже, да оно што он буде као објашњење, као упут за извођење овог закона написао, да то има законску вредност, да то саставља част закона. Но то може, да се каже само у онолико, у колико је Устав казао да може да буде објашњење, или унут онога, што је утврђено и апсолутно ништа друго. С тога ја држим, да ако Скупштина мпсли да при овоме тера онако, како је овде стављено, да ћемо се мп огрешити о чл. 32 Устава, који каже, да се све земаљске власти оснивају и раде, на основу Устава, јер ћемо пренети ова своја нрава, све оне дужности, сву ону продедуру, коју је Устав прописао и учврстио, на министра. Дакле да не би тога било, ја држим да ће најбоље бити, да се ова реченица избрише. (Наставиће се)

Одговорни уредиик РаНКО ПбТрОВИБ