Народна скупштина

СТРАНА 432

НАРОДНА СКУПШТННА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

шгофове од српске вуне. Ја мислим, да оваку једну фабрику треба потпомоћи и за то, пио та фабрика даје ирилике толиким нашим сиромашним грађанима да до зараде дођу, и, што она врло добро иодмирује потребу за војску. Ја ћу се радовати и даћу врло радо свој глас, да дамо већу иовластицу ономе фабрпканту, који би у нашу земљу донео већи капитал и да са још више енергије ради, на да временом ову грану индустрије толико унапредимо, да са нагаии гатофовима, чојама можемо издржатп конкуренцпју са другим образованим народима, и да у тим фабрикама могу наћи зараде не 70 и 80 него хиљадама сиромапших грађана. Тим путем идући можемо дожпвети то срећно време, да се може рећи, Србија је не само у добром поднебију и климату, него Србија је земља, у којој живи народ храбар и јуначаи и за 80 година толико је у екоиомском положају напредовала, да се може мерити са трговином и нндустрнјом образованих народа. Кад сумирате све ово, госиодо, ја сам дубоког уверења, да би онај, који би гласао против предлога министровог огрешио се о интересе своје земље, о наиредак своје домаће индустрпје. Гласајући за иредлог г. министра учпнићемо оно, што нам као патрнотима дужност налаже, да у интересу домаће индустрије учинимо, доказаћемо да водимо сталног рачуиа о напретку своје земље. Одбор је прнхватио иредлог г. министра, ја га као народни посланик ирихваћам, а не сумњам да ће и Народна Скуиштина миннстров иредлог усвојити, јер је не само ио домаћу индустрију, но и по сточарство и земљорадњу врло користан. Стојан Станковић — Да впдимо, господо, како гласи иреллог за ову повластицу. Предлог гласп: да је случајно у продужењу повластнце пзостала нз неког потврђеног сниска га вуна. Ја тврдим нред Народним Представништвом н сваки, који је био као послапик овде 28 марта 1891 год. сетиће се, да није ништа изостало, него да се на другом чиТ;њу, но иредлогу једнога иосланика, неослобођава од овога. Од куда је сво метуто, да се тако каже, то ће сам миннстар знати, а ја кажем, да то није случајност била; него су ту и стенографске белешке и ту се каже, за што се он не ослобођава од те вуне. А кад .је то тако решено, ја мислим, да Народпа Скупштина, не може као оно кад се кметови по селнма мењају, па дође сељак и тражи негато од једног кмета, иа кад му ова) не да, оида од другога и тако редом. То је било 1891 год. и мн том решењу треба да останемо доследни. Г. ирота је лепо говорио, како треба загатитити и развити индустрнју, па у тој цељи и решила је Скунштина 28 Марта 1891 г. ову повластицу. Па ако хоћемо да заштигимо нагау вупу и иашу производњу, онда не треба ово да одобрпмо. Као гато је г. прота казао, да је леио имати вез, одело и друго од наше вуне — на ми то п тражимо, али потпомагање наше нропзводње не може да се развије оваким номагањем повластичару, јер је њему много шта учињено. Скупштина је донела регаење, да се њему донусти увожење стране вуне у толико, у колико је потребно да се мегаа са нагаом вуном; а овим хоће да му се да, да сву вуну увози са стране; па каква нам је онда впјда од тога? Ми нећемо иматп ништа од тога, јер ће овим остати само спекулатпвна индустрија, од које имају користи само Браћа Минх и више нико. С тога, ја ћу да се придружвм предлогу г. Димовића, те да не буде то, да како која влада дође, да нам се подносе таквп нредлози. Ншсодије Милетић — Господо носланици, позван дужношћу, по положају, који заузимам као народни посланик а нарочито, гато сам из тога краја, те ми је дата могућност да пратим све прилике и околности, у којнма се крећу фабриканти Браћа Минх — сматрам да је потребно, да проговорим неколико речи о овом важном питању; а питање је ово по мом убеђењу доиста важно. Важиост његова не иотиче отуда, што оно долази само са индустријског предузећа, колпко ја ценим његову важност са још једног гледишта, атојесагледишта фннансиско државног. Ово питање, које је стављено овде на решење пред Скупштпну, оно повлачи један известан издатак, издатак нз државне благајне, дакле, на штету наших

Одговорни уредник РаНКО ПетрОВИ&

финансија, Полазећи с тога гледишта и ценећи ово питање као питање финаисиско, као један издатак фпнансиски, јер вотирањем његовим далн бн извесну суму новаца на поклон извесном лпцу. Ја ћу, дакле, у свом говору имати да ценим то питање само са гледшпта финаисиског, да ценим, да ли је предлог на закону и повластици очравдан или није, и у колико. Но пре, него гато пређем на саму ствар, ја имам да ириметим на говор посланика г Ђурића, који је онако лепо и идеално износио мисли о помагању наше индустрије. Ја мислим, да према свему ономе, што смо чули од г. г. иредговорника, неће биги многих, који неће делити исто мигаљење о подизању индустрпје. Али са поднзањем једне индустрије не сме се толико далеко ићи, да то подизање гатети саму државу; треба имати и у томе граница. Ако је српској држави требала једна таква индустрија, и ако је хтела да покугаа с тиме, да види, да ли ће она благотворно утицати на живаљ у околини; да ли ће одговарати начелу, ради кога треба да иостоји такво индустријско предузеће, — она је имала пред собом низ годипа рада, и према томе раду могла је довољно да оцени то предузеће. Г. нредговорник Димовић, отишао је у неколико у детаље, излажућп рад самога Минха; а ја то нећу да чинпм, јер ја не видим лично само Минха, него видим једног повлас!ичара, ко.ји долази у сукоб са државом. Према томе, хоћу да ценим ирава тог повластичара и права државе, која оиа има према њему. Ако би хтели да улазимо у појединости; да нзносимо оне радове, који су били у току минулог доба између повластичара и државе, то би нас тако далеко одвело, да бн морали пред Народно Представништво да изнесемо такве ирилике и ствари, које не би могле да иослуже на част ни самом иовластичару, ни оном, који је бно законом позван, да те повластице између повластичара и државе регулише. За ове и овакве нрилике ја остављам себи право, да онда, кад прибавим све нодатке непобитне, да у виду интериелацпје — јер налазим, да је то најправилнији иут за регулисање тих ствари — дакле задржавам себи нраво, док прибавим позитивне доказе, па да изнесем све то иред Народно Представништво. Нећу да говорим о оиим корпстима за које се вели, да околпна пма од тога завода, јер у колико се то сматра и цени са нзвесне внсине, у толико пзгледа све то са свим друкчије ономо, који је у самоме месту. Главна ствар, што хоћу да ценим, што хоћу да кажем, то је, да ценим права државе и повластичара у онолико, у колико ја го разумем. Правник нисам, а нека мн се не замери, ако не изведем то онако, како то умеју правппци да изведу. Али ја мислим, да то изведем на основу ностојећих факата и закона. За мене је правило — а мислим да ћете се и ви сви са мном сложити—да закон треба да буде највиша воља у Србији. Законп морају битп примењенп како на грађанина нпжег реда, тако и на највишу личност, јер пред законом треба да будемо сви равни. Кад полазнмо с те тачке гледшпта, онда мислим, да један иовластичар не може да буде нзузетак од закона српских. Овде је такав случај, да се овим предлогом иде на то, да се један повластичар издвоји од осчалпх грађана, да се одредбе једног закона на њега не прпмене. Разумем повластицу у ономе, у чему има повластпце; разумем да држава мора да има обзира према таквом лицу, јер на што је та иовластица, кад би држава хтела да изигра ту повластицу — онда нема потребе ни да је даје.

(Наставиће се)

Штамда срдско-краљев. државне штамларије