Народно благостање
1 i i ! |
Страна 50.
са. По њему су оба ова законодавна фактора рав- |
ноправна. Као што воља Народне Скупштине није
чинила закон, тако ни Краљева воља није била
закон. Без сагласности њихових воља није могло бити закона. Само оно што Народна Скупштина реши, а Краљ потврди, то је било закон. Проглашавање закона спада у надлежност Краљеву, а тачност и исправност тог акта стоји под контролом Народне Скупштине. Краљ проглашује закон указом који садржи сам закон, констатујући да је Народна Скупштина решила „и да смо ми потврдили и потврђујемо закон 0....' Указ премапотписују сви Министри, а Министар Правде као чувар државног печата ставља на њега државни печат и стара се да се објави у Службеним Новинама. Овим проглашавањем, као актом законодавне власти, закон постаје извршан. У овом поступку се оличава примена принципа поделе власти, које се узајамно ограничавају и међусобно у равнотежи држе.
Тако је било правно стање законодавне власти на дан Краљеве Прокламације' 6. јануара 1929.
9 — Од 6. јануара 1929 законодавну власт врши Краљ и само Краљ. Он је носилац све власти, па и законодавне. То је јасно речено у чл. 2. За кона о Краљевској Властии о Врховној Државној Управи: „Краљ је носилац све власти У земљи.. Краљ издаје и проглашује законе". Краљ, дакле, не дели законодавну власт ни са ким. Краљева воља је закон.
Краљ 'проглашује законе Указом, који садржи сам закон. Указ премапотписују Председник Министарског Савета, ресорни Министар и Министар Правде. Министар Правде ставља на указ O закону државни печат и стара сео обнародовању у Службеним Новинама — чл. 18 Закона о Краљевској Власти и Врховној Државној Управи. Рекло би се, да је Краљ у издању закона ограничен, пошто му је за сваки закон потребан потпис односно пристанак Министра Председника, ресорног Министра и Министра Правде. То, међутим, није. Члан 18. говори о форми проглашавања закона. () самом проглашавању закона као о законодавном акту говори специално чл. 2. реченог закона и у њему се јасно каже да Краљ сам издаје и проглашава законе. Према томе нема више никаквог другог законодавног чиниоца. Најмање су то Министри, који управну власт добијају од Краља и раде по његовом овлашћењу (чл. 19.).
Зашто ово премапотписивање» По Видовданском Уставу Министри су ово потписивање вршили као своју уставну дужност, пошто Краљев акт без тих потписа није имао снаге нити се могао извршити (чл. 54 В. У. и били су одговорни Скупштини за тачно вршење те дужности и за Краљев акт који су премапотписали. Они би одговарали за повреду Устава, ако би премапотписали указ о проглашавању закона, који Народна Скуљ
штина није донела. Значај премапотписивања, по-
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ — 0 Број 4
ред тога, лежао је у санкцији што би суд, који има право испитивања форме проглашавања закона, морао одрећи примену закона, који није потписан од свију Министара. Министри би могли за тај акт Краљев одговарати Народној Скупштини, јер су они одговорни за све Краљеве радње па и за оне које нису потписали, и за усмене. Они су се те одговорности могли ослободити само оставком. Али, разуме се, да ниједан министар није могао спречити проглашавање закона на који су се сагласила оба законска фактора одбијањем свога потписа, пошто он није законодавни чинилац. Његово одбијање да стави свој потпис на акт на који су се сагласили Краљ и Народна Скупштина могао је имати за последицу само или ње гову оставку или отпуштање.
Премапотписивање пак по чл. 18. Закона о Краљевској Власти чини форму проглашавања закона. То не значи да је премапотписивање потребно и за друге Краљеве акте и да ови без тога не би могли бити извршени, јер чл. 18. говори само о закону и јер би, у осталом, друкче разуме вање било противно постављеном принципу: да је Краљ носилац све власти у земљи. Министри не би ником били одговорни за пуштање проглашавања закона без њихова премапотписа, пошто су они одговорни само Краљу (чл. 16), који их извесно не би ни отпустио ни оптужио зато, што је сам, не тражећи њихове потписе, прогласио један закон. Према томе би ово потписивање, које чини форму проглашавања закона, имало значаја само при примени закона. И то само у случају, кад га суд примењује, пошто једини он има право да испитује формалну страну закона. Суд према томе не би смео применити закон, који би само Краљ потписао без премапотписа именованих Министара. Међутим, извршне власти би се морале покорити вољи Краља као шефа управне власти. Разуме се да такав случај, ако се не жели, не може ни наступити, пошто Краљ може непослушног Министра отпустити у свако доба и поставити дру: гог, који би свој потпис ставио на закону, који Краљ издаје и проглашује. То би му било лако, пошто по чл. 15 Краљ именује Министре, који стоје непосредно под њим, раде по његовом 0влашћењу и одговорни су само њему.
Стварно, дакле, Краљ је потпуни и једини неограничени законодавац.
Тако је стање данас.
II.
з. — По Видовданском Уставу било је две врсте уредаба: а) уредбе за примену једног одређеног закона, које управна власт издаје на основу уставног овлашћења и које упућује подручним органима надлежним за примену дотичног закона; и 6) уредбе које са законском снагом уређују од-
носе, које управна власт издаје на основу изрич-