Народно благостање

2. марта 1929.

ног законског овлашћења и које упућује грађанима, „свима и свакоме.“ Прве уредбе т. зв. административне издаје управна власт, виша нижој, док друге уредбе, т. зв. правне уредбе, издају органи означени у закону који је давао овлашћење за издавање уредбе, обично Краљ, Министарски Савет или поједини Министри. Закон је могао пренети у надлежност уредбе уређење свих предмета сем оних за које је Устав изрично тражио да се уреде законом.

Уредбе нису смеле противречити Уставу ни закону ради чије су примене издате нити су могле бити у супротности са законским овлашћењем на основу кога су прописане (чл. 94. Видов. Устава.). Према томе су све уредбе биле под Уставом. Административна уредба била је још и под законом ради чије је примене издавана и коме противуречити није смела, а правна пак и под законом, који ју је донео на свет и са чијим одредбама, које садрже овлашћење за њено издање, није могла бити у супротности. Санкцију су имале Народна Скупштина и судска власт. Оне су бдиле над уредбама. Народна Скупштина је имала право да укине, да стави ван снаге, уредбе издане на основу законског овлашћења (чл. 94. В. У.), као што је могла Владу, која је од ње зависила, натерати на укидање или промену и оних, т.зв. административних уредаба, ако би налазила да су у противречности са законом ради чије су примене издане. Судови су, имајући право испитивања законитости уредбе, и у погледу формалном и у погледу њихове садржине, били дужни одрећи примену уредбе, која не би испуњавала формалне услове (да је обнародована и да је у њој означен закон на основу кога се издаје — чл. 94. В. У.) или би садржином својом била незаконита.

4. — Закон о Краљевској Власти и Врховној Државној Управи ништа не говори о уредбама. Али је јасно, да и данас обе врсте уредаба могу бити издаване. Прве, административне уредбе, могу издавати управне власти, виша нижој. За то није потребно никакво законско наређење. То право више власти да даје упуство и наређење нижој власти, па и о примени једног закона, проистиче из принципа јерархијског уређења управних власти и из потребе њеног правилног функционисања. Ни Устав Краљевине Србије није познавао никакву одредбу сличну овој из чл. 94. Видовданског Устава, па су ипак административне уредбе биле могућне. Друге, правне уредбе, могу посто-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 51.

| јати такође. Извесно је да Краљ, који је носилац ; све власти у земљи, може издавати и правне уредбе. | Али зашто би Краљ издавао закон, којим би сам себе овлашћивао и на издање једне уредбе» Ако хоће да регулише један правни однос, он то може одмах учинити законом, пошто он има не само управну већ и законодавну власт. Овлашћење за издање једне уредбе јесте делегација власти. Док су законодавну власт вршили Краљ и Народна Скупштина скупа, делегирање заједничке власти самом Краљу имало је свога смисла и значаја, али оно постаје бесмислено од момента, кад Краљ има сам потпуну законодавну власт. М ако је све ово

тачно, ипак ни у овом стању, правна уредба није постала излишна, јер Краљ може издати закон, ко-

јим ће овластити свој Министарски Савет или појединог Министра да уредбом регулише известан однос или уреди једну материју, промени један закон и т. д. Разуме се, да Краљ није ничим ограничен ни у погледу обима овлашћења, које даје, ни у односу на предмете за које даје овлашћење Министарском Савету или Министрима да их уредбом уреде.

По логици ствари административна уредба не сме бити противна закону ради чије је примене издана нити правна законском овлашћењу на основу којег је постала, јер су уредбе под законом. Ако је у новом стању отпао надзор Народне Скупштине, остао је Краљев надзор и надзор судски. Министри су непосредно под Краљем и он их може отпустити. Они су одговорни Краљу, који их може оптужити (чл. 16.). Уредбу Краљ увек може сам укинути; то су санкције Краљевог надзора над уредбом. Судски пак надзор је друге природе. Суд има право да испитује законитост садржине уредбе, то јест да ли уредба по својој садржини не противуречи закону на основу кога је издана и да ли уредбодавац није прекорачио овлашћење, које му је закон дао за издање уредбе. То право суда проистиче из његове обвезе да суди по закону, и само по закону. ИМ због тога, чим суд констатује да је једна уредба незаконита, он је и овлашћен и обвезан да таквој уредби одрекне примену у конкретном случају, који се пред њим јави. То је санкција судског надзора над "уредбом. Суд је под законом, који га безусловно обвезује, али је над уредбом, која га обвезује само ако је законита.

Dr. Janko Hacin,

Nadzorni Odbor akcionarskog društva u teoriji i praksi.

|. Teorija. Skoro kod svakog: vršenja tuđih poslova nastaje konflikt između interesa vlastodavčevih i interesa punomoćnikovih. Samo kod izuzetno poštenih i če-

- stitih pumomoćnika može se smatrati već u napred, da će ovaj konflikt biti rešen u korist i na zadovoljstvo obiju strana. Gde tako izuzetnih karakternih 050bina nema, stalni strogi nadzor nad punomoćnikom

177