Народно благостање

9. марта 1929.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 55.

хе, не обазирући се што ћето донети само штете земљи. Кад је ондашњи министар финансија, г. др. Стојадиновић, заузео правилно држање према насртајима у Паризу, у пркос оне жучне кампање у некојим француским листовима у Паризу, нашли су се код нас људи, који су бранили спекуланте, узимајући партијски на нишан г. Стојадиновића.“

Ипак није било неподељено мишљење, да влада Пашићева није хтела да чује за захтеве портера. Неки страни листови и један загребачки тврдили су, да је напротив влада била одлучена, да им изиђе на сусрет, а да је догађај у Паризу договорно удешен. С тим у вези стоји и у београдским политичким круговима врло добро позната верзија, да је нагли пад Пашићеве владе у пролеће 1926. године дошао у дванајестом часу да спасе земљу од „огромне афере" са предратним облигацијама. Ми ову верзију истичемо нарочито због тога, што желимо да истерамо на чистину оне шаптаче из владе г. Узуновића, који су то тврђење оставили недоказано, а у међувремену пошли истим путем, али много убитачније.

Први службени податак по овом питању имамо у чланку г. др. Стојадиновића, објављеном у „Политици“ од 26. фебруара т. г.. Г. др. Стојадиновић је био довољно нејасан у изражавању, ту му се не би имало шта замерити. Он вели: „Ипак(2) моја мисија у Паризу имала је чисто информативни карактер. Одлука се имала донети после мог повратка.“ Тако чујемо први пут, да је он имао мисију по питању предратних дугова; само се онда питамо, зашто није примио делегацију ималаца, који су већ били протоколисали своју асоцијацију и са којима се једино могло компетенто разговарати» С ким је он онда разговарао и где се информисао»

Из овога излази јасно, да Пашићева влада није била тако непомирљиво противна валоризацији предратних облигација.

Затим настаје један историјски вакум наравно на нашој страни — од скоро годину и по дана. Шест влада г. Узуновића изгледа да су биле потпуно глуве за ове захтеве. Свака част, ако је тако!

Неоснованост и противзаконитост пристанка на Изборни Суд

У јесен 1927. године почиње тајанствено мрдање по том питању у Министарству Финансија. Формира се комисија стручњака и оглашава за строго поверљиву и ако њен рад, по природи својој, није имао ничег поверљивог. А у зиму исте године потписује наш министар спољних послова уговор са француском владом, по коме се обавезујемо, да спор изнесемо пред Међународни Изборни Суд у Хагу. Тај корак објашњава мало доцније исти министар у финансијском одбору следећим речима:

„Наименовао сам једну комисију, која је донела негативан одговор по француске портере. По тексту они немају право да траже исплату у злату. Нисмо се упустили у преговоре, јер нисмо "видели терен, на коме би се преговори могли да воде. Предложили смо француској влади изборни суд и данас смо у преговорима како, кад и где да се та ствар упути на суд.

Влада није видела терена за преговоре, јер

је сматрала да је захтев портера потпуно неоснован. То је сасвим логички: преговори би били бесциљни. Даљи логички корак би био, да влада достави Француској Републици мишљење стручњака с изјавом, да одбија сваку валоризацију. У место тога предлаже она, да се иде на изборни суд! Од како се појавио први спор међ људима, од онда је и пракса да нападнути одбије захтеве, а да нападач тражи интервенцију суда. Суд је измислио тужилац, а не тужени. У суду суде људи, не богови, а несавршенство и погрешимост капиталне су особине човекове. Суд је врло велики ризик. Ми бисмо разумели да је Француска предлагала изборни суд, али тај предлог с наше стране апсолутно је неразумљив.

Колико је далекосежан и судбоносан тај корак, може се ценити тек онда, кад се зна да за државу нема ни суда ни судије. Држави се суди само по њеном пристанку. Кад једна земља сматра, да ју је друга земља оштетила, она јој може и рат објавити, само је на суд не може цитирати.

До пристанка на Изборни Суд у Хагу ми смо били суверени господар при решавању питања предратних облигација. Ми смо могли да одлучујемо како хоћемо: да одбијемо, да преговарамо и да дамо колико хоћемо. Одбијање није имплицирало никакову опасност јер смо имали пред собом узвишену Француску Републику, главног чиниоца наше“ међународне сигурности, Пристајући на Хашки Суд ми смо се одрекли истина, формалног права, али које

· може да добије израза материјалнога.

Шта нам је требао тај суд» Ако нисмо веровали својим стручњацима, могли смо се обратити првима на свету. То би коштало неколико стотина хиљада динара свега. Пристајући на суд, ми смо примили једну евентуалну обавезу, ко ја може ићи у неколико милијарди динара.

Уговор, којим смо се обавезали на арбитражу у Хагу, потписан је под владом Видовданског Устава, чији десети одељак статуира начело, да влада нема права на акте, који повлаче терете за државу и издатке из државне касе. Тако члан 115 прописује, да о државним зајмовима решава Народна Скупштина; члан 116, да никаква помоћ, награда и поклон не могу да се учине из државне касе без нарочитог закона. Исто тако потребан је закон за отуђење државног имања.

Пристанак на Хашки Изборни Суд је једна евентуална обавеза и то на много милијарди динара; њега није могла дати влада без овлаштења Народне Скупштине. Међу тим у финансијском закону за 1927/28 годину, у коме се налази безброј овлаштења за владу, таког овлаштења нема. Значи, да је влада тај уговор имала поднети Народној Скупштини на ратификацију. Влада то није урадила и ако је за то имала на расположењу много месеци. Она је то имала да уради чим је потписала уговор.

Ако би дошло до суђења у Хагу и ако бисмо ми изгубили парницу, онда би влада морала да иде под суд због гажења Устава, а по чл. 1. 3. и 4. Закона о министарској одговорности од 20. јуна 1922. године.