Народно благостање

Страна: 102

такође оригиналну историју. Страх од менице, неповгрење према њој или есконтна замореност код банака, како би се то казало социјолошким језиком, назвати општом појавом код нашег савременог банкарства, није: послератна појава. Она се појавила у Србији већ 1905. и 1906. г. Злоупотреба менице била је тада достигла размере, које су озбиљним банкарима задавале бриге.

Падови у београдској чаршији 1908.—1909. г. (приликом анексионе кризе) показали су, да је неповерење према меници и есконтном послу било потпуно оправдано.

Ми ћемо другом приликом, да испричамо сцене из историје менице код нас, из којих ће се видети, како су многи од оних, који раде данас на санирању тих појава, злоупотребљавали меницу У невероватним размерама.

Врачарска Задруга је била једна од првих новчаних завода, који је сматрао, да треба бежати од есконта. Тражећи згодне послове, оргнизовала је она. Т. 3. кожарско оделење. (Основна идеја није била рђава. Најрентабилнији посао у Србији био је увозна трговина. А међу њима је била од солиднијих кожарска, јер је радила са курентном робом. Али је Врачарска Задруга после кратког времена енергично одлучила, да ликвидира с тим оделењем, које јој је дало прилике, да загледа мало ближе у робне кредитне односе између београдских гросиста и њихових му-

штерија паланчана. Она је том приликом могла да конста- ·

тује, да је њезино неповерење према есконту било потпуно оправдано, и да је болест кредитних односа у земљи ухватила дубоког корена.

Затим је Задруга пришла извозном послу, нарочито

житом. Са гледишта кредита, то је био најздравији посао.

_У земљи: куповало се и продавало за готово. Једини ризико је била коњуктура на светском тржишту, пошто је посао био квазикомисионарски, а фактично за сопствени рачун. Али су се ту испречиле друге незгоде. Роба се продавала у

Белгију и друге удаљене крајеве; пут до тих крајева био

је дуг, губитак на каматама сносио је продавац, а како је код нас камата била врло висока, то В. 3. није могла издржати конкуренцију двеју великих светских фирми: Најфелда и Драјфуса, који су за време царинског рата с Аустро-Угарском били монополисали србијанску извозну трговину житом. | .

| Задруга је прешла трећем послу, који има и данас. То је млинарски. У Београду су онда постојала три велика млина, од којих су један — Први Акционарски, подигли београдски хлебари не располажући ДОВОЉНИМ капиталом за тај посао. Задруга је временом сконцентрисала већину акција тог подузећа. Али није ни тај посао био без разочарања. И ту. су кредитни односи између млинара и хле_ бара били скроз нездрави. Само задруга ту није напустила терен већ је чинила, надчовечанске напоре за санирање _ истих. Тешка је била конкуренција у том послу. Задруга __је могла да се одржи због тога, што је имала увек довољно

и релативно јефтиног капитала. — у

Каква је судбина млинарске индустрије после рата

_ није потребно да излажемо.

После рата Задруга је направила најлепши посао од.

свог опстанка, учетвујући с 50% у претварању Прве Српске Парне Пиваре Ђорђа Вајферта у акционарско друштво. Мало ниже ће се видети како је то добар посао. |

Најзад задруга има и свој хотел „Српски Краљ" "на Калемегдану. Држимо, да ни то није рђав посао. Данас је хотелијерство једна врло рентабилна грана, која је у ру-

кама, банака у неким земљама. Свакако је Задруга и ту BH- |

дела велике муке, али је она тиме и задовољила "потребу Београда и уносно пласирала један део свога капитала. |

Ми смо изложили мало детаљније ово историјско |

развиће да би показали како се у предратној Србији развио

мешовити банкарски систем са свим независно од истог У

Средњој Европи а из разлога специфично србијанских. Главница Задруге износи 20 милиона динара. Резерва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

а која се може

Број 7

износи свега 3 и по милиона динара, пошто је прошле го"дине један део употребљен за повећање главнице.

Улози износе укупно 32 милиона динара, 26 по уложним књижицама, а 6 по текућим рачунима. Све остало дуговање износи 11 милиона динара. |

Обртни капитал Задругин пласиран је; у есконт 18,8 милиона динара, у текуће рачуне 19,2 милиона динара, У непокретности 15,8 милиона динара и у хартије од вредности 12,4 милиона динара. Последње године поделила је Задруга у име дивиденде Дин. 30.— по акцији од Дин. 200.—, т. |. 15%. Једва до 20% од свију акција није у рукама чланова управног и надзорног одбора. Акцијама се тркује · на берзи врло ретко. По нашем рачуну чиста имовина задруге износи око 50 милиона динара, на основу чета би акције требале да стоје Дин. 500.—> Курс је нешто нижи због тога што публика не очекује скоро повишење дивиденде.

ПРВА СРПСКА ПАРНА ПИВАРА ЂОРЂЕ ВАЈФЕРТ, А. Д.

Кад слушамо данас критику царинске политике на пиво и протекционе прохтеве наших индустријалаца, не би човек могао да верује, да србијанска индустрија пива до 1906. г, није знала ни за какву царинску заштиту, да је напротив била изложена удару грубе конкуренције стране и моћне индустрије пива у Штајбрухту и Пилзену. Обоје рглативно на малом одстојању од Београда.

Прву пивару у Србији подигао је г. Ђорђе Вајферт, потомак једне пиварске породице, који је учио специјалну пиварску школу у Вајнштефану код Минхена. Г. Вајферт је био имућан од куће, он је из сопствених средстава подигао пивару, али је за издржање борбе с конкуренцијом имао рачунати једино са својом техничком и комерцијалном способношћу. И он се показао дорастао ситуацији. Пиво не само да није имало никакве заштите, већ је имало да сноси још и тешку трошарину.

Пиварски посао г. Вајферта напредовао је. Не само да му на томе није нико завидео, већ се сваки радовао, јер је г. Вајферт био највећи филантроп у предратној Србији. То много значи, јер ми имамо данас људи, чији су приходи много већи, но што су били они г. Вајферта пре рата, а за које не чујемо никад, да су учинили најмање филантропско дело, као што с друге стране имамо филантропа, који за најмања учињена добра дела ударају на велика звона и траже, да им се плати одмах у готовом, у признању, с 300%. Г. Вајферт је вршио филантропска дела на хришћански начин, што је дала десница није знала левица. Ми ћемо другом једном приликом дати портрет г. Вајферта, а сада нисмо могли, да одолимо искушењу, да учинимо ову малу личну дисгресију.

За време рата пивара Вајферт била је готово уни: штена. Београд није очекивао, да је он васпостави. Прво обзиром на његове године (он је још пре рата намеравао,

_ да се повуче), друго на његово врло повољно имовно стање.

За његова сарадника T. Др. Грамберга било је без пиваре довољно посла. Г. Вајферт је реконструисао своју пивару — наравно на бази најновије технике — више из пијетета према породичној традицији. Он јеу пивари гледао пре свега једну дужност према својима прецима. И то је веро. ватно био разлог што је пристао да пивару претвори У акционарско друштво и што је позвао Врачарску Задругу, да учествује с 50% у њој. | | Не мислимо, да говоримо о пиварској коњуктури, али је била свакако врло добра. ~

У извештају за 1928/29. г. се каже, да је производња

пива опала према 1926/27. г., али је врло вероватно, да ће за

1928/29. г. бити јак скок. | Главница пиваре износи 30. милиона динара. Са то-

лико је означена њезина целокупна вредност у активи. Све

зидане и незидане непокретности означене су у активи с !5

милиона динара, а вероватно, да права вредност износи за