Народно благостање

Страна 366.

одредбама може то право оставити оним задругама које га већ имају, али да се у будућности не дозвољава другима.

Разнолико је законодавство на страни у овом погледу. Једна, као талијанско, немачко, француско, руско, аргентинско, прописују само један глас. Друга, као енглеско, аустријско, чешко, американско, немају ове одредбе. Пракса међутим показује, да је данас »један задругар — један глас« усвојена код свих кредитних задруга типа Рајфајзеновог, код свих потрошачких задруга типа Рочделског, код свих кредитних задруга типа Шулце-Деличевог, код кредитних и набављачких типа Хасовог, код кредитних типа Луцатијевог, код здравствених типа Којићевог, па било да закон ово изрично тражи или не тражи.

Једино одступање од овог правила »лице глас« чине неке произвођачко-продајне задруге, у којима се удео и гласање распоређује по степену привредног учешћа задругара у радњи задруге. Мелиоративне задруге, задруге за продају продуката, управљају се у Америци по размери обрта односно унетих производа у прошлој години. Ова је пракса и код млекарских задруга у Данској и код калифорнијских задруга за воће. Показала се јен као 1: 00 али она и ако дозвољава једно-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 23.

ме лицуме лицу више гласова, супротна је ономе што пројекат нашег закона одређује, Док. се по. пројекту нашега закона дозвољава задругару да има више гласова сразмерно уделима (систем акционарских друштава), код ових произвођачкопродајних задруга на страни није мерило удео, већ привредна моћ, коју он даје задрузи у облику својих производа, оно што је битна разлика задруге одакционарских друштава. Поверење међу члановима правилом »задругар — глас«, не може се спорити, а и велики број произвођачко- продаји задруга имају тај пропис.

Интернационални Задружни Савез у своме седмом члану статута дословно каже: »Право гласа је једнако за све задругаре какав год био износ њихових удела уписаних у задругу.« Правило од кога не може да се одступи. Многи задружни теоретичари сматрају да је ово демократско начело једино, које спречава злоупотребу задруге у друге сврхе и осигурава њен правилан развитак. Наш закон мора да буде у овоме прецизан, не сме да дозволи злоупотребу задружног имена од незадругарских установа, па макар оне радиле за неку другу корист, а не личну корист лица која имају привилегију да као мањина надгласавају огроман број задруггра.

ФРАНЦУСНИ ПОЛИТИЧАР

— Интересантне мисли о њему. —

Г. Берар, један од најоштроумнијих и најбољих говорника француског парламента, који је много пута бно министар просвете и уметности, дао је једну слику фразцуског политичара, која је одиста веома успела и која ће наше чнтаоце интересовати.

Целокупна мудрост управе земљом лежи у вештини делати, када се говори и говорити, када се дела. Ако је тешко рећи да ли би Колбер или Ришеље били велики у парламентарном режиму, није тешко тврдити, да данашњем француском политичару служи као углед државник ХЈУ. века. Ништа у Француској политика није изменила што се односи на психолошке мотиве и на саму установу. Тешко је тврдити о еволуцији парламентарног режима 1815-1825. год. Историјска политичка борба није ни живља ни страснија у републици него у монархији. Изгледа да је правило, да је личност у толико немилосрдније изложена интриги и мржњи партија, у колико њена вредност прелази преко просечног. Ривалитет између Тјера и:'Гизоа испуњава историју јулске револуције; и данас као тада политичким људима поставља се питање: »Шта сте урадили са победом, где је наша слобода»« Већ пре 100 година департмански чиновник је био мајстор, да се додвори свима режимима и да остане на своме месту. Тако је и данас. Бизмарк има и данас право када каже: »Сваки посланик заступа Француску у Њеној укупности, а стоји у интимном односу са одређеним бројем грађана.« Обавезе изабраног према бирачима биле су исте у почетку 19. века као и данас. Апстрактни народни посланик није никада постојао; и сам Ламартин је обећао, да ће бити над свима, али се цело време заузимао за потребе сељака и свога изборнога округа. Његов песнички пандан је у француској Народној Скупштини данас г. Морис Барес, који исто тако заступа марљиво интересе свога изборног кварта у Паризу. Право продаје дувана остаје и даље невидљиви и невини символ едноса између владе и владајућих.

По једном старом закону солидарност министара у

парламентарном режиму не треба да уништи њихове скромне личне аспирације. Министар је парламентарац, која врши једну државну функцију у име парламента; у ствари он има за дужност да подноси парламенту акта и пројекте чиновника, да их брани и када се закон изгласа, да га поново преда на надлежност чиновницима. Сви су покушаји последњих 20 година, да се прошири моћ министара, пропали. Само је једно успело, а то је надмоћност министра председника. Он треба данас да буде надчовех, да би своју улогу. добро извео; треба да има енергију Брутуса, говорнички дар Демостена, памет Цезареву и несавладљиво здравље Луја ХМ.

Министри долазе и одлазе, али чиновници остају. Министар је иначе заузет својим парламентарним послом, чиновник господари; он има континуитет државне службе у рукама, он разврстава, експедира и памти. Ако има ма какве опасности за француску републику, то је та, да чи: новништво анектира.

Парламентарни режим назива г. Берар владом убеђења. Он захтева врло много квалитета и због тога су данас ретки велики политичари. Највећи је политичар био Тјер: адвокат, финансијер, дипломата и историчар. Суверено интелигентан, он је неуморно и даље учио, при томе је имао оригиналну методу, својствену парламентарцу, да увек сам говори када је желео да се што информира, било да говори с Бертлом о хемији, било са Екреом о сликарству. Ретко је пустио њих да дођу до речи, — да би тиме испитао солидност свога знања. Са правом се каже за политичара, да је он изгубио вештину слушања од силног торокања. Лаици имају погрешну представу о парламентарном трибуну. Њему шкоди шупља фраза. Говорник, који уме да изазове интерес, имаће увек много слушалаца. Велике лозинке и мистичне формуле могу још напољу да успевају, али не у парламенту. Позив политичара разликује се од осталих тиме, што нема границе старости. Политичар се вечито нада, њему дубока старост