Народно благостање

Страна 146

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Бр. 10

круговима Немачке почев од Бизмарка, који ју јеј Атини и Букурешту после националне химне, марсеформулисао у чувеној изреци, да балканско питање | љеза, руска химна и »Уаск! ат Кћет«. То је нароне вреди ни једне кости померанског гренадира. Али чито била сензација за Београд.

док је Немачка после Бизмарка постепено напустила | Кајзерова дипломација није умела из тога да целу његову линију спољне политике, дотле је према извуче никакве конзеквенце. Али су се многобројни Балкану Бизмаркова политика знатно појачана. Не- ' индустријалци и пословни људи из Немачке докопали мачко дипломатско и конзуларно чиновништво Ha те повољне политичке коњунктуре и отпочели камБалкану било је осуђено на улогу простог посма- , пању против дотадање немачке балканске политике. трача, јер је сва акција била концентрисана у рукама Прво у виду чланака, који су се појављивали у разАустрије. У томе је чиновништво ишло тако далеко, ним листовима и часописима, најзад и у облику књида је отказивало услуге сопственом поданику, кад га. Нарочито треба истаћи две велике књиге о екогод би оне требале ма у колико да нашкоде интере- | номским односима Немачке и Србије од трговачког

сима последњега Аустријанца. Немачка је системат- | ски најуривала из Београда своје чиновнике, као на! пр. конзула Шлибена и посланика Хајкинга, кад би то захтевао Балплац. Когод је имао са Балкана ма. шта политички.-да разговара са Немачком, тај је мо- | рао да ступи у везу са Балплацем. А како је једини | политички разговор, који су Балканци могли имати |

са Немачком, имао за предмет политику Аустроу- | гарске, то је тиме и сваки разговор био онемогућен. | То је револтирало и скандализирало много-. бројне Балканце, који су имали присних веза са во-. дећим научним круговима у Немачкој. Било је то | непријатно и по све несносно стање, да се духовне. и економске везе између Немачке и Балкана све. више развијају и постају све интимнијим, а да су у' исто време политички односи бивали све хладнији, и да се Аустрија од стране Немачке проглашава за њезиног искључивог пуномоћника на Балкану. Царински рат између Србије и Аустроугарске ' имао је природну последицу, да се силно развију економске везе између Србије и Немачке, јер је Немачка била једино могућна наследница Аустрије као | лиферанта индустријских производа за Балканско полуострво. Ми смо у Србији рачунали, да ће та околност моћи допринети, да се освесте политичари и дипломати у Вилхелмштрасе у Берлину. Ми смо неуморно пропагирали идеју, да су интереси Немачке и Аустрије на Балкану несагласни и да је дужност Немачке према свом народу, да поведе своју самосталну политику. Ми смо упозоравали Немачку на то, да она има врло много пријатеља у свима балканским земљама и да она не сме да их упућује на Аустроугарску“). У лето 1913. године вођени су преговори у Букурешту између Србије, Грчке и Румуније с једне стране и Бугарске с друге за закључење уговора о миру. Аустрија је била толико слепа, да је безобзирно помагала Бугарску, и ако се на другој страни налазила два владаоца, који су били у блиском сродству са Хоенцолернима. Кад су преговори. дошли у критичну фазу, Кајзер је само дао знак и! они су решени у корист његових рођака — па и! нашу. У поноћи 1913. године свирана је у Београду,

1) Тако је у анкети аустријских трговачких школа, одржаној у октобру 1907. године, д-р Фридрих Херц, угледан социолог и економист, изјавио: „Наша је дужност, да привучемо што више странаца, а не да их гонимо и одбијамо од себе, као што је данас случај. Због тога је потребно, да се промени дух на нашим високим трговачким школама и универзитетима. ја сам за време свог школовања. у Минхену био заједно са једним Србином, кога сам доцније видео на угледним положајима у земљи и који врло живо пропагира за што интимније економске односе између Немачке и Србије; тим путем треба за пођемо".

„Кауфменише Цајтшрифт“, Беч, 1. Нов. 1907.

агента из Хамбурга Ота Кеслера.

Док је немачка дипломација леденим погледом

и запушених ушију посматрала ту кампању, дотле се целокупна немачка штампа све више интересовала за Балкан. Водећи трговачко-финансијски лист »Етап и шпег Денило« одржавао је после балканских ратова у Београду два сарадника, једног политичког а другог за економске ствари (последње у лицу писца ових редова). Најзад су проблем односа између Немачке и Балкана прихватила два професора Политичке економије из Минхена и подигли га на висину универзитетске катедре. Први је био д-р Мориц Бон, тада професор на Минхенском универзитету, а сада на Високој трговачкој школи у Берлину. (Он се баш ових дана креће у Америку да као гост на Гејапа ЗТапаога универзитету у Калифорнији предаје о економској политици). Бон важи као најбољи познавалац Енглеске и велики пријатељ енглеског народа. Његова

|госпођа рођена је Пеџет. Он је данас један од воде„Ћћих људи у научној Немачкој, а нарочито у области

економско - финансиске и међународне политике. Други је био такође наш школски друг професор Политичке економије на политехници у Минхену д-р Ханс Дорн, који је 1907. године са својом госпођом пропутовао више пешке целу Србију. Њих двоје одлуче да приреде циклус од 10 предавања о Балканском питању на Високој трговачкој школи у Минхену, чији је директор био Бон.

Предавања су имала бити одржана првенствено од представника балканских народа, а у крајњем случају од немачких и аустријских научника, који су познати као добри познаваоци Балкана и као кроз објективни људи. Међу предавачима су били: градачки професор д-р Мурко; лајпцишки професор др. Титкин, Румун и наша маленкост. А за најважнију тему: о односу између Аустрије и балканских држава одређен је био Тома Масарик.

Предавање Масариково је било седмо по реду и било је објављено и плакатима. Одржано је у пространој сали Минхенске Берзе 1914. године 16. јануара у вече. У тој пространој сали било је као у кутији сардина. Ма великој табли поред катедре била је причвршћена велика карта Балкана и аустроугарске монархије.

Пошто је Бон са неколико врло топлих речи представио Масарика, почиње овај своје предавање

тихо и природно са констатацијом, да он има да го-.

вори као странац и као Словен о једном чисто политичком питању. Он ће бити врло дискретан и научнокритичан не само због те околности, већ и због тога што је то једини метод, којим се он служи у проучавању социјалних питања. Затим је продужио уздигнутим гласом: