Народно благостање

Страна 466 НАРОДНО

скунштини и која највише подсећа на људе око „Аксион Франсез“.. То су немачке националисте (Дајчнационален). То је милитаристичко-велико-поседничко-монархистичка, странка, Она је знатно ојачала у последње време (што је дало повода забринутости за. немачки парламентаризам и демократију и што је и у Француској изазвало велику нервозу). Та, је странка, ојачала, бројно, али то не значи преоријентацију немачкога, народа од републике ка, монархији, већ прилагођавање партијско-политичких прилика политичком менталитету немачког народа.

Немачка је била 1914. године политички на средини између апсолутизма и уставне монархије. Владалац, потомак славне и врло популарне династије Хохенцолерна, имао је диктаторске манире. У томе га је подржавало пре свега многобројно и врло имућно племство; затим најјача, војска на европском континенту и најзад један део немачке имућне буржоазије. Револуција је донела републику више под утицајем догађаја на фронту, а нарочито под притиском енглеско-американско-француског демократског духа. У унутрашњости ју је подржавало радништво и интелектуалци. Остали део народа. није могао преко ноћ постати републиканцем ; али је акцептирао републику, као производ пораза. Сваки облик владавине тражи не само одговарајући политички менталитет, већ и одговарајућу социјалну структуру. Немачка, је после Енглеске и Белгије најиндустријскија држава у Европи. И радници су носиоци републике, у колико нису комунисте. Али је у Немачкој јак сељачки ред и ситна буржоазија, а ова, сад тек превире политички. Бављење Француза на Рајни и репарације две су чињенице, које су знатно отежале консолидовање немачке демократије. Евакуацијом Рајне, усвајањем Јанговог плана, и примањем Немачке у Друштво Народа створени су за републику повољнији услови.

ШП. Како је дошло до расписивања нових избора.

Немачка националистичка, странка, са, гледишта данашњег немачког државног уређења. револуционарна, је. Она, је исто тако противна данашњем политичком уређењу, као што су комунисте противне политичком и социјалном уређењу. Она, је готова, да, по сваку цену ратује против републике. Она никада не може бити стуб владе.

Г. д-р Брининг је имао да бира између националиста и социјалиста. И он је обрнуо поглед десно као и г. Тардје, али не из истих побуда. Француске су се социјалисте радикаливирале под притиском комунистичке пропаганде и из начелних раздсга одрекли су сарадњу влади. У Немачкој су сопијал-демократе — као и у Енглеској — признале постојећи државни поредак и пристале да на тој бази сарађују у влади. Са стране социјалиста није било никаквих тешкоћа за споразум, већ са стране Пучке странке, једног од главних стубова владе.

Пучка странка има еуфемистичко име, она је све пре но пучка; њу подржава индустријски капитализам, а овај неће да чује за сарадњу са социјал-демократима. Немачки демократски листови су палали г. д-р Брининга због неваспостављања, везе са социјалистима, али је он за то врло мало крив.

та су прилике натерале на пактирање са, револуционарно-националистичком странком. Ко с врагом

БЛАГОСТАЊЕ Бр. 30

тикве сади о главу му се разбијају. Националисти су издали г. Брининта у најодсуднијем тренутку.

Ствар је врло проста. Финансиско стање Рајха је неутешно већ више година. Да не би државни апарат био укочен, потребно је да се хитно нађу нови извори. Зато је потребно имати већину. То је био већ тежи задатак и томе је морао бити жртвован један министар финансија. Да би извршио притисак на левицу у парламенту г. д-р Брининг је изјавио, да у случају да његов финансиски програм не добије већину, да ће га увести у живот путем члана, 48. устава, по коме се влади даје право законодавца, у случају да јавна сигурност буде угрожена. То је пропис за случај великих националних невоља, као што су револуција и рат. Г. д-р Брининг је рачунао да ће странке, присталице парламентаризма, од страха од тог експеримента попустити. Тај је рачун био наиван, као што је и страх извесних демократа од диктатуре при употреби члана 48 устава био неоснован.

По њему влада. има за дужност да после употреба члана 48 тражи од парламента индемнитет. Ситуација се дакле опет враћа у парламенат, Ако би влада добила неповерење, онда би се тек могло еван- . туално говорити о кризи парламентаризма. Са ситурношћу се могло очекивати, да странке присталице парламентаризма, које подржавају владу, неће поћи путем, на, који их гурају националисте (и који су отказали помоћ влади само зато, да би је натерали на експерименте са чланом 48. — услед чега би се створио преседан). Тако је и било! Влади је изгласано неповерење и она је распустила Рајхстат и расписала нове изборе. То је све у духу парламентаризма. ТУ, Једно погрешно резоновање.

Намеће се питање, зашто су владине странке допустиле да се дође до експеримента са чланом 48., кад је у самом почетку било очигледно, да су нови избори једини могући излаз из ове ситуације. ЛПарламенат је био „неспособан за рад , како се то каже, кад се не може да. образује иоле трајна већина.

Истина противници парламентаризма и у појави, да се у једном парламенту не може да формира иоле трајна већина, глелају кризу парламентаризма. То је неоправдано. Прошло је време трајним и моћним већинама, као што то најбоље показују прилике у Енглеској, колевци компактних и трајних већина. Влада г. Макдоналда има већину од данас до сутра, па ипак нико не говори о кризи парламентаризма. Колико људи толико ћуди. Кад тод једна скупина има да израви једну вољу по једном питању, појављују се разна мишљења. Једнодушност је знак мамелуштва, А могућно је да се појаве четири мишљења. Кад је то случај у парламенту, лако се долази до стања, да се не може да створи већина. Кад то наступи у браку, следује развод брака; у ортаклуку распада се ортаклук, а кад наступи у парламенту расписују се нови избори.

Владине странке у немачком Рајхстагу нису биле склоне да иду на изборе, оне су прибегле експерименту члана 48. само у нади да се избегну избори, тврдећи, да ни нови избори не би дали парламент, који би био способнији за рад од данашњег, већ да би чак створили још већу анархију. То тврђење заснивају они на неколиким скора-