Народно благостање

26. јули 1930.

шњим изборима у појединим немачким федералним државама, који су дали појачање екстремним еле“ ментима, националистима и комунистима. Они то објашњавају тешком економском кризом, која је добила, најјачи изражај у растућој беспослици радништва. Душевно стање народа, веле они, такво је, да се лако може завести илузијама, да би промена 06лика владавине или постојећег социјалног поретка, могла. донети побољшање. То резоновање није ново сно се употребљава увек, кадгод парламентарци не желе да иду на изборе. Немачки народ није малолетан. То је народ мислилаца, он је довољно политички зрео да оцени шансе тих промена. Комунизам значи рат унутра. А експерименти те врсте нису не познати нашим генерацијама, тако да немачки народ може да оцени шансе комунистичке обетоване земље. Победа националиста значи опасност рата споља. Ако немачки народ не би то јасно видео, онда, би била дужност владиних странака, да, га обавесте. Али ако немачки народ ипак пошље у парламент већи број националиста и комуниста, но

Dr. Rad. L. Vorkapić.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 467

што је данас % Ни онда није пропала република. Влада ће понова расписати изборе. То је још увек у духу парламентаризма. А ако народ понова пошље у“ парламенат велики број антидржавних елемената. 2 Онда ће влада имати да решава, хоће ли се допустити да суверена воља народа дође до пунога дејство или ће поћи путем непарламентарних експеримената, који се јавно-правно називају „спаса вање републике“. Онда може да се бира између оставке или употребе члана. 48. устава, чија би примена у овом случају била за свакога несумњива.

Не треба сликати ђавола на зиду, кажу Немци кад некога хоће да одврате од крајњег песимизма. Не треба. тако песимистички есконтовати здрав смисао немачкота народа. Због тога не треба изазивати кризу парламентаризма пре времена и без нужде. И добро је што немачка влада није пошла тим путем, већ је расписала изборе, који су најпарламентарнија. солуција.

За сада, на. фронту западно-европске демократије нема ничег новог !

PROBLEM OKUĆJA

— Povodom jedne knjiđe —

G. Jelenko Petrović u svojoj knjizi „Okućje ili za štita zemlioradničkog minimuma”) tretira jedno od najvažnijih pitanja iz oblasti agrarne politike. Ovo pitanic postalo je kod nas naročito akutno posle ujedinjenja kada se, pored rđavo sprovedene agrarne reforme OSetila potreba za stvaranjem i zaštitom sitnog зејјаског розеда. Opširno i dokumentovano g. Petrović iznosi kako je izvršeno formiranje slobodnog seljačkog poseda u Srbiji, pod kakvim prilikama je došlo do ustanove okućja, i naizad, prelazi na osnovno pitanje, treba li u današnjim prilikama okućje zadržati ili ukinuti. Nas specijalno interesuje odnos okućja prema екопотзкој отganizaciji zemlje i zaključak koji pisac, na osnovu izloženog materijala, izvodi o budućnosti okućja.

Okućje se javlja u Srbiji 1836. kao zaštitna privredna mera sa zadatkom da sačuva od propadaniz porodično seljačko gazdinstvo i na taj način spreči obrazovanje velikih poseda. Prema tome okućje je imalo za zadatak da spreči stvaranje seoskog proletarijata.

Razumljivo je da ie jedna ovako rigurozna mera imala dubokih reperkusija na ekonomski život predratne Srbije. Kroz ceo prošli vek, pa i docnije, vodila se žučna diskusija oko dobrih i rđavih strana okućja. G. Рећоvić smatra da je okućje potpuno odgovorilo svom zedatku, što se najbolje može videti po velikom broju sitnih seljačkih poseda u Srbiji. Ovaj momenat, po mišlienju g. Petrovića, bio je od neobično velike važnosti u ratovima koje je Srbija vodila za ujedinjenje JugoзТауепа. Зеђак kao sopstvenik zemlje borio se sa više oduševljenja, a njegov primitivni način žiyota olakšac mu je podnošenje gladi, zime i ostalih ratnih napora. Iz ovog argumenta g. Petrović izvlači tvrđenje da je za konsolidovanje, a naročito za odbranu Jugoslavije ос njenih neprijatelja, potrebno održavati u narodu nacio ·

1) Biblioteka Ekonomista, sv. 5., str, 448.

, пајпо-уојтек! duh, a da se to najbolje može postići · proširenjem okućja na celu zemlju. Ovde g. Petrović : upada u pogrešku koja se kod nas čini vrlo često, a to "је, да једпо čisto ekonomsko pitanje brani i argumen | tiše neekonomskim razlozima. Ako je u pitanju dobra ı organizacija vojske onda postoje mnogo efikasniji, to|kom istorije oprobani sistemi, ali koji se danas radi primarne važnosti ekonomije ne mogu više održati.

G. Petrović je fanatik proširenja okućja na celu zemlju. On uzima za cilj idealan ekonomski poredak u |kome su svi sopstvenici i proizvođači u isto vreme. Uv9· депје окибја је ртета пјети једни 1 najsigurniji način | ча se do ovog idealnog poretka dođe. Ovaj sistem po svojoj formi potseća nas na ekonomiste, nazvane par\tažistima, koji su predlagali da se sva proizvodnu sredstva podele između proizvođača na ravne delove. Ova doktrina predstavlja neprirodnu kombinaciju SOCiујантта 1 individualizma. Ona sadrži slobodnu izmenu \produkata, ali zabranjuje otuđivanje srestava za proiz\vodnju. Ideja je nesumnjivo simpatična i za momenat rizvodljiva, ali se odmah postavlja pitanje šta posle? , Ekonomija traži pokret, aktivnost i promenu. Ekonomski! poredak mora da računa sa stalnim promenama i da bude dovolino elastičan da ekonomsku aktivnost ne "Џош. |

Najzad, moramo da stavimo 105 jednu čisto prin|cipijelnu primedbu. U teoriji podeljena su mišljenja na

\pitanju državne intervencije u ekonomskim odnosima.

: Veliki broj ekonomista nije odlučno ni za, ni protiv dr-

|žavne intervencije, rešavajući to pitanje prema konkret-

'nim slučajevima. U poslednje vreme državi se stavlja | па teret sve veći broj zadataka, proširujući time domen njezine nadležnosti. Međutim, u tome opterećenju dr. žave mora da postoji izvestan sistem koji će logičkim

redom proširavati nadležnost državč. Tako se u kon-