Народно благостање

Страна 498

свима земљама. Истовремено се инаугурише и дефлација. Другим речима, повећава, се производња, а, уништава се вишак вештачки куповне снате. Као последицу тога имамо почетак пада општег нивоа цена, који није био једнак за све гране производње. Код извесних индустријских грана прво се појављује хиперпродукција. Што она није нашла, израза у одговарајућем паду цена има се захвалити једино и искључиво рестрикцији производње, омогућене националним и интернационалним картелима, који су пак омогућени и фаворизирани растућим протекционизмом. Енглеска, високо индустриска земља, али са слободном трговином, почиње прва, да осећа штетне последице промене у светској производњи и монетарној политици. Преко свега, тога она, је сама, извела, 1922. год. радикалну дефладију. — највећу од свију које су извршене после рата, тако да се код ње већ 1923 године појављује јака, беспослица, радника. Енглеска је прва земља забележила тако звану привредну кризу. Под притиском исте Лојд-Џорџ формулише тезу, да криза индустрије (која почиње да се шири и у другим земљама) долази у главноме услед искључења Немачке и Русије од светског тржишта. Немачке због огромне депресиације њезине валуте као последице репарационог дуговања. Да би се колико толико ублажила, криза Лојд Џорџ отпочиње преговоре са Совјетском Русијом за обновљење трговинског уговора, и формулише захтеве, да се што пре уреди питање репарација смењењем истих. На иницијативу Енглеске позвана је Ђеновска, економска конференција, 1922. године, на коју је, на њезин захтев такође, била, позвана и Совјетска Русија, Она се разишла, не свршивши ништа, које због сукоба са совјетима, а које због опозиције савезника, да се питање репарација узима у дискусију. Лојд Џорџ је дошао у врло оштар сукоб са Француском због немачких репарација. У 1993./24. години Немачка излази из лажног инфлаторног просперитета, али одмах упада у општу привредну кризу како индустријску тако и пољопривредну; индустријску због тешкоће извоза, а пољопривредну због оскудице капитала и следствено прескупе каматне стопе. Немачка, се решава да пође путем слободне трговине, T. J. да жртвује своју пољопривреду својој у међувремену рационализираној индустрији, али свуда налази затворена врата. Па ни Америка ни аграрне земље европске, на које је Немачка нарочито рачунала, не пристају на њезине сугестије, да. отворе врата њезиним индустријским производима у замену за увоз пољопривредних. Француска, је у 1925./96. у великом инфлаторном просперитету, али је он био пак прекриљен врло тешким стањем државних финансија, услед огромних државних нарочито краткорочних дугова.

Под таквим приликама Француска је формуписала, сасвим друго гледиште о томе, како ће Европа изићи из тешке привредне кризе: опраштањем

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 32

савезничких дугова и наморавањем Немачке да тачно плаћа репарације.

И Белгија се налазила прво у инфлаторној затим у дефлационој кризи, Италија исто тако, ова је учинила грешку, да, је приликом законске стабилизације ревалозирала лиру. Аустрија је била у перманентној кризи.

За све то време пољопривреда, је имала, сјајну коњунктуру. Дене су истина, већ 1925. и 26. годипе почеле да, опадају, али су још 1927. године биле тако високе, да је пољопривреда била, рентабилна. Само из аграрних земаља не чује се вапај привредне кризе. А за све то време у већини европских држава буја све више индустриски протекционизам. Од тога чине изузетак Енглеска, Белгија, Данска, Холандија, Шведска и Норвешка. Ових шест држава, су биле стално у режиму слободне трговине и оне су Рршиле притисак на јавно мнење Европе против царинске заштите. Па како је свака протекционистичка држава, налазила изговор за своју заштитну политику у мерама које друте државе, то је сасвим природно било, да се путем колективних споразума ублаже, како се то погрешно назива, трговинска, непријатељства. Из тога стања, ствари изашла, је Међународна економска конференција у пролеће 1927. тодине, — на иницијативу Друштва народа. Формално је иницијатива дошла од Француске (г. Лушера), и ако је ова држава, имала најмање потребе за обарањем царинских ставова, и ако је она, била у то доба у највећем протекционистичком напону.

У томе и лежи узрок пропасти поменуте конференције. Г. Лушер је био потпуно уверен да до колективног снижења царинских ставова неће доћи. Његов идеал је био заснивање међународних индустријских картела под ауспицијама Друштва Народа. Али је он најгоре прошао, јер је његова идеја наишла на енергичан отпор од стране претставника потрошачких и радничких организација.

За време Женевске конференције и непосредно после ње појављују се националне и интернационалне организације са задатком пропаганде међу народима, ва колективно ублажење протекционизма као јединог излаза из привредне кризе Европе. Једни су тражили постепено смањење паринских ставова свију држава, други су тражили да се обустави даље шрафовање царина. Последња је идеја уродила „Конференцијом ва царинско примирје“, која је завршила фијаском као и међународна економска конференција,

Сви досадањи покушаји за економско зближење европских народа остали су безуспешни, То важи чак и за невине предлоге о упрошћењу царинских формалности, једнообразности царинске номенклатуре, забрану увоза и извоза, правни положај странаца и т. д. Са те стране немамо сада ничему да се надамо. Можемо мирно да затворимо књигу о укидању протекционизма путем колективних уговора европских држава. •

* "пнизанвнгвинининицинининнивнниннинннининнннинини-—пинпилиннинин иннннникив ни цинанискио он низа не нос снппени с ноичевисо ниси

ФРАНЦУСКО СРПСКА БАНКА"

У БЕОГРАДУ И ЊЕНЕ ФИЛИЈАЛЕ

Доларске 77, Облигације Државне Хипотекарне Банке 1927. год.

JIOMBAPJI JE rese

«Селитмен 7%)

Доларске 7'/, и 8%/, Облигације Државног Спољног Зајма од 1922. године (БЊлеров)у 2:/; %/, Обвезнице Ратне Штете (КАО И СВЕ ОСТАЛЕ ОБЛИГАЦИЈЕ КРАЉ. ЈУГОСЛАВИЈЕ)