Народно благостање

Страна 500

стекли уверење, да, је идеја потпуно неостварљива. У ствари сама, полазна, тачка била, је, ма колико у почетку разумљива, потпуно неоснована. Оматрало се, да је криза Средње Европе дошла специјално отуда што се једна велика и прилично напредна област аустро-угарска монархија, разбила у неколико мањих привредних и царинских области. То је било делимично тачно, али је криза Средње Европе имала и других узрока. При томе се заборавило на последице рата, а нарочито на инфладију. За повратак предратног просперитета Оредње Европе потребно је било реконструисати не само аустроугарску монархију већ и целу предратну Европу, другим речима требало је уништити све последице једног од најдуготрајнијих и најкрвавијих ратова. Међутим ма колико да је распадање аустроугарске монархије допринело економској невољи Средње Европе, дејство се за неколико година потпуно изгубило. Предузећа која су само због тога била неспособна, за живот, што су изгубила потрошачку област, угашена, су; угашена су и у другим земљама многа, подувећа и без парцелирања економских области, Међутим основана су многобројна нова подузећа под утицајем лажног инфлаторног просперитета и много је већа криза, дошла, од тих предузећа, него од оних, која су изгубила, своје природно тржиште.

Ипак се не може порећи да би Средње-европски царински савез донео користи за све учеснгке. Због тога је била дужност свакога, који сматра. да је протекционизам један од узрока економске кризе, да потпомогне сваку комбинадију, која би ишла на уклањање истог ма и делимично.

Али се с друге стране показало да је та идзја неостварљива из политичких разлога. Пре педесет тодина вођена је у немачком Рајхстагу дискусија

између Бизмарка и опозиције, да ли је могућно

економско пријатељство ивмеђу држава, које се не налазе у политичком пријатељству. После тога, је врло много говорено и писано. Они који тврде ла је економско пријатељство могућно у пркос политичком непријатељству, наводе као пример немачке државе које су ратовале међу собом, али Цолферајн не само да није отказиван, већ је функционирао за све време рата и приходи су међусобно дељени. Али се при томе заборавља, да то није био рат међ разним народностима, већ рат о хегемонију међ државама, чији су поданици били исте народности. Никад у прошлости није национални критеријум био тако суверен, као што је сад после рата. Између извесних држава, које треба да уђу у СОредње-европски савез, последњих година односи носе све мањи карактер пријатељства ; помишља се чак и на мотућност међусобног рата. Под таквим приликама безуспешан је сваки спразум, који би представљао економско зближење међ њима. Сасвим је друга ствар са европским царинским савезом. Ту би ушли унутра пријатељи и непријатељи, на кратко сви; док би код Средње-европског паринског савеза требали да, изостану пријатељи а да уђу непријатељи. То га чини неостварљивим.

| Истина, у међувремену се догодило нешто, што је на први поглед донело обрт: г. д-р Бенеш, који је толико много напора уложио да сруши дунавску конфедерацију и који је толико година заузимао непријатељско држање према Средње-европском паринском савезу, изјаснио се пре извесног времена за његовог ванредног присталицу. Његово

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 32

приступање могло би да умири нашу забринутост, да Средњеевропски царински савез није у супротности са нашим родољубљем. Али је главно, да њетово приступање није никаква гарантија, за, оствар“ љивост идеје, у којој у осталом ни сами чланови нису сложни, као што се то показало на, овогодишњем конгресу у Бреслави.

У Протекционистички мамурлук европских

аграрних држава. , Шест поменутих европских држава, које прак= тикују слободну трговину, чиниле су за ових десет година крајње напоре, да поведу Европу путем слободније трговине. Оне су иницијатори и организатори свију међународних приредби против претераног протекционизма. Поред њих било је до скора у Европи индустриских држава, које су сматрале; да се из индустриске кризе може изићи олакшаном разменом добара с аграрним земљама. Али су сви ти покушаји наишли на несавладљиву тежњу последњих за брвим индустријаливирањем. Све до 1929 године аграрне су државе у Европи претходи-

де у протекпионизму; са Пољском на, челу.

Било је стручњака у појединим земљама Средње Европе, који су с највећим неповерењем дочекали „еневеску конференцију од 1927. Један од наших делегата на тој конференцији заступао је гледиште, да треба добро да се чувамо замке, коју нам спремају индустриске државе путем те конференције. На међународним конференцијама редовно је избијао на површину протекционизам европских аграрних земаља. На трговинско-дипломатском дивану Западне Европе важимо ми, Пољска, Чехословачка, Румунија и т. д. као државе са којима је немогућно направити повољан трговински уговор. Све су аграрне земље показивале и сувише мало воље за склапање повољнијих трговинских уговора. Њихов индустриски протекционизам био је несвитљив. Са, тврдоглавошћу, која је често доводила до прекида преговора и до прављења уговора на бази са. највећим повлашћењем, подржавале су европске аграрне земље заштиту своје индустрије. Нормална, је појава била да су за делегате за закљу“ чење трговинских уговора аграрне земље одређивале представнике појединих индустриских корпорапија и њихове експоненте, који су наравно имали за, задатак да свим средствима омету сваки споразум на бази смањења, индустријских царина.

Индустртска криза била је мањег обима, она, је обухватала, само један део европских држава (док су аграрне земље биле у просперитету). Аграрна криза, је обухватила цео свет, од Аустралије до Канаде и од Калифорније до Урала. Она је свеопшта, светска. Али трговинско-политичка ситуација је слична оној у доба индустриске кризе. Индустриске земље, које су до 1929 године тражиле излаза, У проширењу тржишта индустриских производа ван земље, помоћу смањења царина у аграрним земљама, при појави аграрне кризе почеле су постепено да се затварају у своје границе, као што су то радиле аграрне земље до 1929. Сад аграрне државе траже тржиште за своје пољопривредне производе ван својих граница. Сад оне прихватају аргументе и комбинације индустриских држава до 1929 године.

Једног тренутка је изгледало, да је идеја европског царинског савеза на, прагу остварења. То