Народно благостање

Страна 740

група из Лондона; Лањске године се је придружила банка Франко-Серб и својом интервенцијом снизила каматну стопу. Учествовала је са сумом од 100 милиона динара. Не знамо какви су разлози руководили Монополску Управу да се ове године не обрати на своје досадање лиферанте већ да позове и друге групе. Колико је нама познато три групе су поднеле понуду, услови су готово код свију исти: 6 од сто камата (наравно уз жиро Народне банке). Разлике су минималне и односе се на питање меничне таксе и о року у коме се обрачунава есконт. Тај се посао може сматрати за свршен. Тако ће девизни сток Народне банке једним потезом да добије повећање од 400 милиона динара, а то је половина од суме за колико је он опао од максималног износа ове године.

Изгледа да се ради истовремено о једној много далекосежнијој финансијској транзакцији, о консолидованом државном зајму. Има више од месец дана како се трач бави тим питањем. Тврди се да се васпоставља веза између Београда и Париза, да је било емисара у једном и у другом правцу и да су се француске банке изјасниле расположене да даду Југославији један зајам од милијарду и по франака. Нечега има у ствари о чему служи као доказ чињеница да се већ недељу дана бави у Београду г. Гастон Жез, професор париског правног факултета и стручњак за финансијска и валутна питања. Г. Жез није дошао на наш позив, већ на иницијативу Француза. Он ће имати да поднесе детаљан извештај о стању наших државних финансија и Народне банке пошто се на првом месту ради о зајму за стабилизацију динара. Тако је исто и Румунија добила стабилизациони зајам пошто је париски професор Рист проучио стање државних финансија и Народне банке и поднео о томе извештај француским банкарима. Професор Жез већ у велико прикупља и проучава податке за свој експозе.

Читаоцима је познато гледиште „Народног Благостања“ о питању државног зајма. Оно је остало непромењено. Ми сматрамо да нама није потребан државни зајам сем за законску стабилизацију, а то је највише ! милијарда динара. Ми ћемо о томе опширније писати кроз кратко време али свакако сматрамо да се државни зајмови данас кад се каматна стопа креће између 9 и 10 закључују само у случају крајње невоље. Никакви се јавни радови ни ма какве друге врсте државних издатака не смеју вршити зајмом који се укамаћује са 9 и 10 од сто. Нема жељезница ни друмова ни у опште продуктивних делова економског инвентара који би могао бити рентабилан при камати од 9 и 10 од сто. Не постоји ни у Америци железница која доноси толику ренту. Данас је дошло време — мислимо наравно на тешку светску депресију — да се скупимо што више, да штедимо и ми ин држава ; да се манемо свију јавних радова и да сачекамо време кад ће тржиште капитала пожелети наших облигација.

Данас је сваком јасно да је Друштво народа прилика за проводњу и туризам уз 6огату дневницу из јавних сретстава. Друштво народа до данас није готово ништа урадило за човечанство ; његов нестанак био би само од користи по државне касе. Данас и најслужбенија штампа у Француској признаје да је у погледу економском Друштво народа учинило тако мало, да је човек у искушењу да каже, да економска међународност назадује од како је оно почело да се интересује за њу. Ми избегавамо да замарамо читаоце детаљнијим извештајима економско-финансиским, социјалним, радничким и т. д. секцијама, одборима и конференцијама, који непрекидно раде у Женеви — уз скупу цену. Исто токо не бисмо ни једном речи

На обалама Женевског језера

а au rama aan rar ТЕ

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ___

_ Бр. 47

забележили, да је ових дана почела да ради једна од многобројних безначајних и скупоцених економских конференција у Женеви. Али је овога пута на дневном реду питање, које вас јако интересује. На име о признавању од стране међународног права начела да преференцијалне царине не дерогирају највеће повлашћење. Треба Друштво народа да призна да специјалне концесије, које би индустриске европске државе дале блоку југоисточних аграрних држава, не дају право државама, које су у уговорном односу на бази највећег повлашћења са тим европским индустриским државама, на исте олакшице. Другим речима треба да пристану све аграрне земље, које не припадају југоисточном аграрном блоку, да концесије које би дале средње и западне европске индустриске државе, остану ван домашаја клаузуле највећег повлашћења и да оне на то немају право. Страна штампа бележи да се у последње време појавило. прилично повољно расположење према тим захтевима југоисточног аграрног блока.

Нама то изгледа потпуно невероватно. Истина је да Немачка и Чехословачка, па чак и Француска у последње време показују мање опозиције према том захтеву, као што је било то у почетку. Али то још не значи признање од стране Друштва народа, јер се међу његовим члановима налазе и друге државе, за које ми не верујемо да ће на то пристати.

По нашем мишљењу ни Енглеска ни Канада, ни Аустралија, ни Америка, ни остале државе, које извозе аграрне производе неће пристати на ту клаузулу, јер немају рачуна. Како је међутим за важност одлуке Друштва народа потребан пристанак свију чланова, то излази да је врло мало вероватноће да ће захтев Београдско-Варшавско-Букурешке конференције аграрнога блока добити признање од Друштва народа. Ако би се пуким случајем добило то признање, постоји опасност да делегације аграрних држава направе за себе од тога велики пазар. Због тога истичемо, да то признање још ништа не значи. Оно може да има неку корист за пољопривреднике југоисточне Европе само тако, ако би се нашле државе, које би биле вољне да на бази преференцијално континентног система закључе трговинске уговоре.

Иначе би то признање било платонско.

Што се тиче Француске од ње смо већ добили посредан одговор у великом говору, који је одржао у парламенту приликом гласања о конвенцији за царинско примирје ми нистар трговине Фланден.

„Никаква конвенција односно тарифног разоружања неће бити прихваћена пре него што се остваре мере које су протоколом предвиђене, као угушивање дампинга, заштите порекла и т. д. Француска практикује у Европи најнижу тарифу и неће прихватити дискусију са државама које су подигле своје тарифе“.

Гињо је том приликом говорио о европској привредној кооперативи, а уједно и о држању Француске према централној Европи. Он је показао бојазан за остварење економске уније, али је много добивено тиме што је то прешло у делокруг рада Друштва народа. „Да се ова колаборација рекао је — оствари, треба да помогнемо земље централне Европе које преживљују тешку кризу. Захтеви аграрне Европе су се чули у Женеви. Али разлика коју су оне чиниле између пољопривреде и индустрије није тачна. Француска је земља мешовите економије и не може бити питање да се жртвују интереси једних за рачун других. Помоћ земљама Централне Европе почива на повећању капацитета потрошње сељака: треба да се аграрно тржиште организује на тај начин, да произвођачи нађу у цени праведну одмену за њихов рад“.