Народно благостање

Управе. То је једно. још је већу ларму направила друга једна околност о којој се такође много пише у европској финансиској штампи. Као што читаоци знају у фебруару |а месецу 1928. године закључио је наш тадањи парламентарни режим један претходни уговор о зајму са једном групом, којој је Рочилд на челу, од 12 милиона фунти стерлинга. (Читаоци знају наше гледиште на тај посао). Тај је зајам имао бити реализиран у току 1928. године ; али већ скоро три године чекамо ми на остварење тога зајма тако званог за стабилизацију и јавне радове. У јуну месецу 1928. године је био усвојен и пројекат о измени закона о Народној! банци; одобрен од стране енглеског конзорцијума, с изјавом, да ће за најкраће време зајам бити остварен и законска стабилизацијипроведена. На тај начин смо остали ми и Шпанија једине две државе у Европи без законске стабилизације и дошли у положај да се овде онде у европској штампи направи по који виц на рачун тог посла. Чекање од скоро три године на зајам прилично је шкодило нашем кредиту, јер је почела да се укорењује мисао, да Југославија на светском тржишту капитала не може добити зајам. Ми смо учинили све што смо могли да би се та транзакција реализирала. Тражено је од нас као претходни услов да регулишемо ратне дугове у Енглеској. Ми смо то урадили. Затим је тражено да регулишемо наше предратне дугове. И то смо урадили и ако нас то крваво кошта. Тражено је чак да исплатимо у пуној вредности злата фунти стерлинга, које су наши трговци, од којих је један део давно пропао, остали дужни Енглезима још из 1912 и 13 године. Уз највећи напор и то је плаћено. Постављени су услови чак за валоризирање неких провинциских и других дугова па чак и неких обавеза према кепријатељу. На стотине милиона се могу проценити жртве које смо ми учинили да би дошли до тога зајма. Све што је од нас тражено ми смо испунили. Међутим конзорцијум енглески није учинио оно што смо тражили од њега наиме да нам да зајам бар за стабилизацију динара.

Ми ни најмање не сумњамо у добру вољу тога конзорцијума за остварење југословенског зајма. једини узрок задоцњењу лежи у приликама, које су јаче од њих. Ми сматрамо да је енглеско тржиште апсолутно неспособно да изведе ма какву већу емисију страних облигација. Енглеска се банка пре свега налази већ више од годину и по дана у положају да јој је сваки извоз злата немио, а давање. зајма на страни је евентуалан извоз злата. Друго енглеско | тржиште капитала налази се у болесном стању. На лондонском тржишту капитала влада такозвани „страх од берзе“. Публика не улаже више своје капитале у хартије од вредности, већ их држи код банака са ! од сто укамаћења. Чак се у велико говори о бегству капитала из Енглеске — свакако не услед страха за валуту, већ због високих пореза. Енглеска индустрија одлаже своје хитне потребе за капи-' талом већ годину дана, јер су прилике за тај посао непо-' вољне. једино зашто се интересује енглеска капиталистичка“ публика то су зајмови енглеске државе и енглеских јавноправних тела. Ти зајмови успевају не може боље бити. И енглеска влада може да баци на енглеску пијацу — с обзиром на огромну обилност капитала огромне количине државних облигација — што у осталом она ради у циљу конверзије ратних дугова — све ће то отићи као „алва“. Један доказ више да постоји обилност капитала „страх од берзе“, т. |. бежање од свих осталих хартија. још дуго времена енглеско тржиште неће бити у стању да изврши емисију ма каквог већег страног зајма.

То је још мање у стању американско тржиште, које се налази још у већој кризи него енглеско.

Листови јављају да је наша влада Рочилдовом синдикату отказала уговор о зајму на чије се извршење чека ! скоро три године. Ако је то тачно ми налазимо да је пот-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

пуно у реду и још бисмо имали да замеримо што тај отказ није извршен много раније. Он је требао бити извршен и ако нема шанса да дођемо до зајма на другом тржишту, из обзира на углед наше домовине. Ми поново истичемо да је много шкодила нашем угледу чињеница да се три године чека из дана у дан на извршење уговора о зајму.

Али је тај отказ изазвао неочекивано дејство. Целокупан латентни ривалитет енглеско-француски

|избио је тим поводом свом силином на површину у европ-

ској штампи. Од стране извесних енглеских листова тврди се, да је то учињено на притисак Француске и да је Француска употребила свој политички утицај у Југославији да отме из енглеског загрљаја своју савезницу Југославију. Да је отказ уговора резултат сукоба двају финансиских империјализама : енглеског и француског и да је последњи победио, да није ствар жалосна била би одиста смешна. Јер ако је Француска одиста интервенисала у Београду ради раскида уговора са изјавом да је готова да нам да зајам, онда Француској можемо бити само захвални и жалити што се томе акту придаје политички коментар. А ако нам Француска није чврсто обећала зајам и ако би француски банкари имали намеру да направе уговор па да чекају на згоднију прилику, онда нам се чини да то не би био довољан разлог за интервенцију и отмицу из енглеског загрљаја. Енглески загрљај је био тако лабав да није требало велики напор да се отргне Југославија из њега. А расположење Француске треба да је много вруће па да би се француска дипломација одлучила да изврши препад према Енглеској преко Југославије.

Ми не верујемо ни у какав ривалитет енглеско-француски преко Југославије, јер не видимо да је штогод звекнуло, а само би остварење зајма било доказ тога тврђења. Ми не знамо да ли је Француска интервенисала и каква су њезина обећања. Али једно је ван сваке сумње наиме да је француско тржиште много способније да нам пружи зајам вб што је то случај с Енглеском. Француска се гуши у капиталу ми целокупна француска штампа неуморно казује да ће настати инфлација и поскупљење у земљи ако Француска не.почне да извози злато.

Али има и других разлога који говоре за то да имамо много више шанса да добијемо зајам у Француској.

Измеђ Енглеске и Француске постоји разилажење у концепцији међународне ситуације. Енглеска заједно са Америком заступа гледиште стриктног и апсолутног разоружања као сретства за обезбеђење мира, док Француска сматра да се без специјалних гаранција то не може да постигне. Због тога она сматра да се има сама да брине о своју сигурност. А она то постиже даљим наоружањем и закључењем парцијалних војних савеза.

Ми сматрамо, да је то наш специјални малер, да се штампа француска и енглеска туку преко нас, боље би било, да се банкари туку око нас.

Али има једна ствар, коју Енглеска мора јасно да види: ако би, не дао Бог, дошло до разилажења између Француске и ње тако, да би остале државе морале да се опредељују, онда би Југославија са Чехословачком, Румунијом и Пољском оптирала за Француску.

Са свим је споредно да ли је то добро и мудро, за Винглеску је главно, да је то ноторно.

ЧИталга је Епаанике анализе Оомлешса