Народно благостање

29, новембар 1930.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 159

Биће седам година како Самостална Монополска Управа, пре но што почне да откупљује дуван од произвођача, узима на страни деветомесечни кредит ради финансирања тога посла. Тај је кредит износио прво 309.000 фунти стерлинга затим један милион (275 милиона динара). Све до лањске године кредит је давала искључило једна банка из Рочилдове групе у Лондону; Англо-Интернешнел Бенк, чији је директор бивши руски министар финансија г. Барк (који је како чујемо кумовао закључењу претходног уговора о зајму у фебруару 1928. г.).

Кад је лањске године Монополска Управа отпочела преговоре са истом банком пријавила се и Француско-Српска банка у име свог конзорциума. Тако је она добила једну половину тога деветомесечног зајма за финансирање дуванске бербе.

Ове године се је још летос дошло до уверења да је сума од једног милиона фунти стерлинга мала да се финансира целокупна берба, која треба ове године да је много већа. Под претпоставком да Француско-енглеска група неће бити вољна да да већу суму, а можда и с обзиром на то да ће новац на другој страни можда бити јефтинији, Монополска Управа је употребила прилику бављења г. Пјера Кенеа, генералног директора Банке за међународне обрачуне у Београду, у септембру ове године, ради припита да ли не би његова банка била вољна да пружи кредит који овог пута треба да буде око 440 милиона динара (око 200 милиона француских франака). Изгледа да је г. Кене дао повољан одговор.

Има више од две недеље како целокупна европска штампа бруји вестима о великом неспоразуму који се појавио у недрима банке за међународне обрачуне у Базелу, а специјално о лекцији коју је енглески претставник г. Монтегју Норман, гувернер Енглеске банке, очитао г. Кенеу поводом кредита, „који је извршни одбор исте банке на иницијативу г. Кенеа одобрио Југославији.“ Каже се у новинама да је г. Норман пребацио пре свега г. Кенеу што је тај посао свршио у извршном одбору, а не у седници управног одбора. Даље, да је то у ствари финансирање државе а Банци за међународне обрачуне те врсте транзакције су забрањене. Даље, да банка за међународне обрачуне има да избегава деветомесечке кредите, већ да се мора држати тромесечног како би била у свако доба ликвидна, да би могла свом снагом да притекне каквој новчаничној банци, ако би она случајно дошла у тешкоће за одржавање стабилности своје домаће валуте. Деветомесечни послови као и уопште тако звани, „средњи кредити“, који треба за сада у овој кризи да замене дугорочне не могу бити посао базелске банке. Најзад се вели да је г. Норман пребацио г. Кенеу да је том транзакцијом одузео посао Француско-енглеском синдикату приватних банака, а да базелској банци није задатак да прави конкуренцију приватним банкама, већ да, и по статутима и по основној идеји, ограничи свој посао само на односе са новчаничним банкама појединих земаља. Тај је посао, рекао је Норман, до сада радио један енглеско-француски конзорцијум, а сад му га одузима њихова банка.

На то су надовезане разноврсне комбинације о личним односима у банци. Кад се зна да су немачки делегати приликом формирања Банке за међународне обрачуне били одсутно противни да Француз дође за генералног директора, то је сасвим појамно што је немачка штампа прихватила вест енглеске штампе, по којој г. Кене мора да напусти место због тога што се показао и сувише националан што је извео транзакцију, која може бити да је пријатна његовој отаџбини, јер се тиме помаже једна савезница Француске. Затим се надовезале вести о даљим променама, о отступању

снглеског делегата, који је био директор оделења за кооперацију банака и долазак на њихово место д-ра Барша, чехословачког претставника и т. д. У енглеској штампи чак је изишла вест да ће г. Кене морати отићи с тог места да би могао примити положај у Банк де Франс, у којој немају више оног схватања за међународну солидарност коју су имали, док је у њој био г. Кене.

Саопштавајући ове детаље из стране штампе морамо додати, да ми нисмо добили никаквог кредита од Банке за међународне обрачуне, већ да се г. Кене примио да посредује да се у Швајцарској образује један банкарски синдикат који ће учествовати у реализирању операција Монополске Управе у повећаном износу. Тај је посао, као што смо јавили у прошлом броју, у међувремену свршен од стране једног синдиката састављеног од енглеских, швајцарских н француских банака.

Са добро обавештене стране добили смо неколико детаља по техничкој страни извођења тог посла, који не би могли да издрже критику, али за сада је много важније међународно-финансиско и политичко питање, које се отворило у европској штампи.

Између финансиских кругова Лондона и Париза влада · извесна затегнутост још од прве Хашке конференције, кад је енглески Министар финансија оштро иступио против француског начина поделе репарација, (у чему смо му ми дали за право). Енглези су желели да Банка за међународне обрачуне буде у Лондону ; Французи су под утиском догађаја у Хагу устали против тога и успели. Енглези се боје да Банка за међународне обрачуне не постане конкурент енглеском новчаном тржишту, које за данас има монопол посредовања у трговини између Америке и Европе ; док је банка у Базелу на путу да то ипак постане, јер она реесконтује менице новчаничних банака па ће на тај начин доћи у посед и докумената, која су за сада монопол лондонског тржишта. Исто се тако енглеске банке, које имају највећи међународни посао, прибојавају да Банка у Базелу не постане њихов конкуренат на целој линији. И то наступа полако, јер је сасвим природно да последња врши првенствено оне послове, којима се баве енглеске банке, — јер су то најбољи, и најликвиднији банкарски послови. А са порастом обртног капитала Банке у Базелу њезино све веће учешће у тим пословима биће неизбежно. Најзад позната је ствар да је и у личном саставу персонала Банке у Базелу било неспоразума и да је ишло дотле да је енглески претставник г. Сипман, одбио да се прими одређеног му положаја. Накратко енглеско-француски односи у Базелу нису најбољи, али нису најбољи ни иначе. Француска политика претварања девиза у злато и одвлачења злата из Енглеске банке такође је чешће било рђаво тумачено од стране енглеских банкара наиме, као мера за одвлачење металне подлоге енглеског новчаничног оптицаја. И ако се метално покриће Енглеске банке окреће већ пола године око минимума (који је 150 милиона фунти стерлинга) ипак је после слома на париској берзи настао нов одлив злата из Енглеске у Париз. Истина велики банкари лондонски су увидели, да тај одлив није тенденциозан, да је француско новчано тржиште врло рђаво организовано, да француске приватне банке немају никакве резерве за случај већих потреба у готовинама, те да су повукле своја потраживања из Лондона само због тога да би могле удовољити велику тражњу од стране улагача после краха банке Устрик. Али у сваком случају је неоспорно да постоји известан ривалитет на међународном тржишту капитала између Енглеске и Француске, који се још нарочито огледа у томе да за последњу годину дана, сем у Јанговом плану, Французи и Енглези нису нигде ишли заједно у финансиским операцијама. На такво расположење дошла је „афера“, — да је тако назовемо — Самосталне Монополске