Народно благостање

"Страна 68

koja je, kao što rekosmo, bila lična. On je bio najzgodniji za otvaranje kampanje protiv političara kompromitovanih ili osumnjičenih. To. su očekivali od njega njegovi politički prijatelji. Ali uzalud. Nikad Voja Veljković nije javno ni kazao ni napisao što bi ličilo na ogovaranje, klevetu ili moralnu diskvalitikaciju političkog neprijatelja. Voja Velj dao narod i državu.

U našem posuvraćenom političko-partiskom živofu opozicija ima svega jedan jedini zadatak: da obori vladu, vršeći destruktivnu kritiku svega što je od strane vlade urađeno. Istina vlade nisu bile mnogo dobre, za kritiku je bilo dosta. Ali je opozicija kod nas često kritikovala i napadala vladu u teškim trenutcima po otadžbinu, u koju se dolazilo bilo krivicom vlade ili sticajem prilika, ali pri čemu je bilo lako oboriti vladu. To su najružnije uspomene iz našeg političko-partiskog života. Voja Veljković nikad nije hteo da pođe tim putem. Da se nije znalo tačno njegovo gledište na ljude, koji su bili na vladi, pomislilo bi se, da je s njima u paktu, toliko je po formi bila stvarna njegova kritika. Pre rata dok su radikalni intelektualci parlamentarci imali još velik kult prema znanju i stručnosti, gOvori Voje Veljkovića o budžetu bili su najveća skupštinska senzacija. Tek je poslednjih godina d-r Paču uveo običaj da napusti Narodnu skupštinu, kad govori Voja Veljković — što stoji u vezi sa njegovim nervima.

IV. Velikovićev rad na državnom budžetu.

Budžetski govori Voje Veljkovića su univerzitetska predavanja. Oni su to i po metodi obrade i po načinu izlaganja. Voja Veljković je projekte budžeta proučavao kao profesor bez ikakve pristrasnosti i predubeđenja. On nije pri tome tražio šta je u njima rđavo, već i šta dobro. Nikad on nije upotrebio u kritici budžeta ni jedan argumenat, koji ne bi mogao da izdrži naučnu kritiku. Nikad nije upotrebio trik ni izvitoperavanje da bi napravio koji argumenat više. On je znao da je budžet inkorporacija državne uprave i najvažniji finansijski akt i kao takvog са је ргоисаџао ! о пјети сомопо. Zbog toga su njegovi govori za narodne poslanike bili suviše akađemski. U prvo vreme to je bila najveća opasnost za vladajuću stranku, dok је stručnost dominirala. Docnije su protivnici i tome našli leka: obično je određivan kao protivgovornik, čovek koji nema pojma o finansijama (fo je najčešće u poslednje vreme bio. Sveta Simić). To je došlo mesto stručne replike.

Voja Veljković nije bio pretežno kritični duh. Svuda je bio jednako aktivan: uravnoteženost je bila njegova glavna karakteristika. On je bio kritičan i konstruktivan. Može se.teći da u našoj političkoj istoriji za poslednjih 30 godina nije bilo ni jednog opozicionmara, koji bi bio toliko konstruktivan kao Voja Veljković.

On uopšte nije mnogo govofio, a govori ви згедstvo za vođenje opozicije i uopšte partisko-političke borbe. On je i u opoziciji u Skupštini radio. Kao član Finansijskog odbora nije on smatrao za zadatak да pravi teškoće vladi, naprotiv on je kao opozicionar bio konstruktivniji u izradi budžeta no mnogi članovi vlade. Na budžete Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije ni jedan naš javni radnik ni finansiski stručnjak nije tako veliki utica| imao kao Voja “Veljković. Sa ogromnom ljubavlju prema otadžbini i narodu on je neumorno satima kapao nad projektima budžeta i pomagao Ministru finansija bez obzira koji je bio i kojoj je stranci pripadao, da se dođe do što Dboljega budžeta.

Bilo je u Narodnoj skupštini prekora Ministru Не

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

ković je kroz politiku gle- |

Бр. 5

nansija, da izradu budžeta kao njegovu specijalnu atribuciju, prenosi na Narodnu skupštinu. Sa gledišta

teorije o budžetu ta je praksa bila odista neobična, ali

ie ona bila posledica fakta, da je Voja Veljković kao član finansiskog odbora najdublje i s najviše volje i znanja ulazio u proučavanje budžeta.

V. Veljkovićeva filozofija.

Konstruktivan rad Voje Veljkovića nemoguće je izložiti. On se sastoji iz neumorne saradnje na zakonodavnom radu. On je davao inicijativu i pravac za nove zakone, on je učestvovao u proučavanju sviju Zakonskih projekata; koje je često iz osnova menjao — tiho bez larme i reklame. U tome je proveo on svoj politički ŽivOT. : |

Od 1903. godine do danas nije bilo nijednog: čoveka u zemlji, koji je tako dobro poznavao naše državne finansije. Od 1903. god. svi su zakoni prošli kroz njegove ruke, a naročito privredni. Njih je znao na pa-

met. A kao profesor administrativnog prava on je po-

znavao i sve ranije zakone tako, da se isto tako može reći, da niko u zemlji nije poznavao naše zakonodavstvo kao on.

A pravnu nauku je tako dobro poznavao. Na kratko, Veliković je mogao da bude profesor ma koga predmeta na pravnom fakultetu i to prvoklasan. To nije bilo s brda s dola nabacano znanje ,već delovi jednog sistema, koji je imao svoju filosofsku bazu. Velika njegova filosofija bila je etika, a osnovno etičko saznanje, da čovek nije po prirodi rđav. Iz toga se izrodila njegova demokratska orijentacija. Njegovi pogledi na uređenje države našli su izraza u ustavu od 1903. g., na kome je sarađivao.

Veljkoviću je Bog bio dao sve, što čovek može da poželi: bogatstvo, um, zdravlje, čvrst karakter i neverovatno jaku volju. On je mogao da živi, kako hoće. Mogao je da se oda nauci i umeinosti kao privatan čovek; mogao je da živi u Parizu ili u kom drugom gradu u svetu kao tica na grani. Bez naročitog interesa i bez ikakvog angažmana: već da ide od jednog zadovoljstva do drugog. Mogao je biti celog veka poslanix na strani i profesor Univerziteta. Mogao je biti advokat i bio bi prvi. Mogao je odati se poslovima i zgrtati milione. (Pogrešno se misli, da je Veljković bio direktor Vračarske zadruge. On je bio u njoj samo poslednja stručna instancija). U mesto svega toga Veljković je bio političar. Neko naročito zadovoljstvo nije imao u tome poslu. A zabluda je, da je on to bio iz inata ili što se tu zatekao ili što se nije mogao da izvuče. On je to bio, što je tako hteo, a hteo je, što je smatrao da je to tako najbolje da posluži otadžbini, a ovo je smatrao za dužnost svakoga čoveka. On se teško odlučivao na ministarski položaj, ali kad je metnuo vrat u taj jaram, vukao ga je iskteno i ubeđeno. Dok smo bili zajedno u Ministarstvu finansija prilike su. bile tako dezolatne, da sam nekoliko puta pokušavao da ga nagovorim da podnesemo ostavke. Jedno veče — bilo je oko devet časova — polazili smo obojica iz Ministarstva polomljeni od briga i rada. Meni je i život dodijao. Spontano sam se srušio na njega, da podnesemo ostavke, „Nije taj posao za nas, koji sve primamo srcu, govorio sam mu. To je za ove nove, koji sede u Ministarstvu i vode svoju brigu.”

— Dužnost pre svega, odgovorio mi je.

— Može biti za Vas, odgovorih ljutito, koji ste tražili od naroda mandat i davali obećanje. Ali ja, koji se nisam nikad u životu kandidovao, ja sam ispunio