Народно благостање

Страва 760

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

биљ. 49

тасаја. А to bi bio slučaj, kad bi banke morale da isplate | ipak ne razumeju ništa u bankarskoj medicini. Ima ba-

svoje obaveze prema ulagačima. U ostalom sama ispla-,

ta ulagača po sebi pretstavlja jedno posebno obolenje

privrede, koja se naziva prisilnom likvidacijom. Kad.

banke moraju da povlače kredite od svojih dužnika može da dođe do delimične paralize proizvodnje. Danas se u naprednom svetu smafra za aksiom, da se svim sredstvima ima da sprečava kriza kredita na strani ban Кагзке pasive tako, da ne dođe ni do angažovanja sviju likvidnih sredstava ili u krajnjem slučaju do iscrpljenja istih, ali ni u kom slučaju do reperkusije na bankarsku aktivu.

Iz ovoga vidimo, da je kriza bankarske pasive sveopšta kriza kredita, a ova paraliza proizvodnje.

HL Klinično lečenje i moratorijum

Kao i kod bolesti organizma i kod oboljenja banaka bezuslovno je potrebno da se odmah prizove lekar. Po

sebi se razume da ni ovde postavljanje diagnože nije.

naka, koje suv propale ili koje boluju od rđave uprave. Tako je u svim organizacijama, pa |e neizbežno i kod banaka. Obolenje pasive odnosno kriza kredita može biti razlog intenziteta. Od toga zavisi način lečenja. Slabo obolenje leči se medikamentima, jače operacijom,

a za najjače nema leka. Što se tiče lečenja medikamen-

tima, ono je Vrlo komplikovano. U tu grupu spadaju: fuzije, garantni sindikati,, kondicioni karteli po naredbi odozgo i t. d. O svemu tome biće govora u toku proučavanja bankarske medecine. :Mi mislimo da je dobro da ovoga puta počnemo sa težim obolenjem. -

Kad se pojavi epidemično obolenje bankarske pasive, sa bacilom velike virulencije, onda lekar ima da odgovori pre svega na pitanje: ima li bolesniku leka. Prevedeno na bankarski jezik lekar ima da kaže, može · li se povratiti poverenje ili ne. On će pri tome morati. da ispita uzrok pokolebanom poverenju. Kao što smo rekli u prvom članku „Iz bankarske medecine” to može doći iz nepoverenja prema valuti ili prema bankama.

tako lako. 1 ovde se međ lekarima nalaze svakojaki po-. čev od travara do prvoklasnog specijaliste. I ovde važi | pravilo, da titula i položaj nisu nikakav dokaz o sposob- |

Ako je drugo, onda se leči medikamentima. U.prvom slučaju je jedini lek moratorijum. Prema tome i naše proučavanje ima da se podeli na kiinično lečenje i mo-

nosti. Ima ljudi, koji ceo vek provode u bankama i po-

ratorijum. U idućem članku govorićemo o kliničkom

red njih, koji zauzimaju položaji vodeć u bankarstvu, pa | lečenju.

mam

V. Bajkić,

PRAKTIČARI DRŽAVNA EKONOMSKA POLITIKA

— Polemika sa 8. M. Stanojevićem, pretsednikom Trđovačke Komore u Beogradu —

Na septembarskom kongresu „privrednih komora i organizacija” (kao da komore nisu organizacije!) bilo je govora ne samo o stanju naše nacionalne privrede već i o ekonomskoj politici ı o njezinoj metodi. O posled-

njem je kazao pretsednik trgovačke komore g. Milutin ı Ćivao škole i da nije stekao mnogo znanja teoriskog.

Stanojević:

„Ali zato treba podjednako čuvati i Regovati sve postojeće organe privrednog života, među Кобта упо važno mesto zauzimaju trgovina, industrija i zanati, koji su sastavni deo državne celine i koji sa svojim dyigogodišnjim radom postali bitni uslov pravilnoga iunkcionisanja državnoga, a pogotovu privrednoga organizma. Njihovo уеКкоупо iskustvo i praksa minogo su jači nego najpriznatija teorija svetsHih ekonomista. Zato ne treba potcenjivati. saradnju tih mnogobrojnih iskusnih praitičara, nego se koristiti njihovom vrednošću i dobrom voljom”.

. Pitanje o korisnosti učešća praktičara u izgradnji osnova ekonomske politike vrlo je staro i danas svuda rešeno u korist praktičara. Ali g. Stanojević ne pokreće to pitanje. On ubacuje pitanje o tome, šta više vredi praksa ili teorija i odgovara u korist prakse.

To se gledište danas retko čuje. U naprednom svetu nikome više ne pada na pamet da stavi praksu nad teorijom. Ali kako nam se čini kod nas g. Stanojević nije usamljen sa gornjim gledištem. Zbog toga posvećujemo ovaj članak tome pitanju. |

1. Pojam praktičara i teoretičara

Po kurentnom shvatanju pod izrazom „praktičar” razume se lice koje privređuje, koje se bavi privrednom delatnošću, kao što su: zemljoradnja, trgovina, industrija, kredit i i. d. A pod teoretičarom se razume lice koje se bavi isključivo teorijom. Ali bi bilo pogrešno pod praktičarom razumeti lice koje se bavi isključivo

privređivanjem, koje sedi čitav dan za tezgom u svome kontoaru i bavi se isključivo onim, što se odnosi na nj|e-

ı Sovo zanimanje. Naprotiv i praktičar može da bude čo-

vek od teorije. Upravo se danas ne može zamisliti ni praktičar u naprednim državama, a da nije dugo pose-

Praktičar mora danas da poznaje aritmetiku, wgovačke uzanse, tehniku proizvodnje jedne ili više grana, saobraĆaj, pravo: i t. d.

Sve su to discipline, koje imaju svoje teoreme i koje se uče u stručnim školama. Ali one nisu ekonomiske teorije. Njihovo poznavanje može biti od koristi praktičaru, ali one nemaju nikakve veze s ekonomskom teorijom, odnosno sa Političkom Ekonomijom.

Potrebno je dakle, da malo bliže ispitamo praksu i teoriju u ekonomskom smislu.

Praksa u privrednom smislu je obavljanje jednog posla sa težnjom, da se sa što manje troškova postigne što veća dobit. U tome se iscrpljuje privredna praksa. Praktičar je čovek koji obrađuje zemlju, gaji stoku, krpi obuću, šije pamuklije, štavi kožu, kupuje robu radi preprodaje — sa prodavnicom ili bez nje; praktičar je dunđerin, lađar, sarač, kasapin, fabrikant i 4. d. Praktičar zarađuje na razlici između troškova i cene; što manji troškovi a što veća cena, to |e imperativ praktične delatnosti. Koji praktičar u poslu ne ide za tim' imperativom, propada, jer za njim idu svi oni sa kojima je on u borbi — kako se svakodnevno naziva konkurencija. Sposobnost praktičara ceni se po materijalnom uspehu, po dobiti. Slab uspeh je svedočanstvo rđavos praktičara. Po sebi se razume da mi na ovome mestu govorimo samo o ekonomskom praktičaru, a ne o praktičaru i praksi u opšte. U ekonomskom smislu kod Francuza je izraz rutina sinonim izrazu praksa. Rutinijer je praktičar.