Народно благостање

Страна 136

кад би време за полазак "Чеда упали мотор и остави пријатеља Живорада у селу. Бог зна куда је Чеда гонио, али изгледа да му царски друмови нису били баш по ћуди. Не зато што су они били разривени, јер то је био авалски пут, него му ето досадили они трошарински стражари што ником не дају с миром да прође. И наш Чеда скрене мало у десно. Видео је да је и те стражаре лако преварити: сврни мало с пута, па те од трошарине неће глава заболети. Али сиромах Чеда имао је малер. Пошто је шофирајући по џомбама упропастио ауто то није смео да га врати Живораду него га оставио на сред пута. Живорад се запрепастио, Ем га пријатељ насамарио, ем му разбио ауто! А да је он ћутао Чеда би прошао сјајно. Али овако разјареног Живорада нису могле ублажити ни пријатељске сузе, него је он читаву 5 јавио властима. |

Сад Чеда има да одговара. за камион, али не знамо "ништа шта би с ракијом, шта са сељацима који су и сами учествовали у кријумчарењу, и са трошаринским стражарима, који сматрају да су све свршили тим, што пазе само на друм. Изгледа да ће сиромах Чеда повући за све, а стражари сматрајући да се њихов реон простире само од малте до пута, чине се невешти свему томе. Сад остаје за дангубног економисту питање, где шверц алкохола боље рентира у Америци или у Југославији.

Деведесет девет процената свих предлога за сузбијање незапослености траже да се створе нове могућности за рад, и то, или да држава сама предузима нове велике јавне радове, или да даје појединим предузећима субвенције. Сви наилазе на тешкоће, јер нема потребних финансијских сретстава за њихово извођење. Ако држава пореске прихобе употреби за јавне радове, то значи да она на другом месту одузима капитал привреди, где је рентабилнији. Ако ли финансира нове радове помоћу штампања новчаница, то значи да ће наступити све лоше последице инфлације. Сви ови предлози имају даље ту слабу страну, да држава или предусећа

један оригиналан план за сузбијање незапослености

са државним субвенцијама претстављјау вештачку конку-_

ренцију за још здрава предузећа. Ови последњи могу тиме доспети у тешкоће, чиме је уништена корист од упослења државним сретствима.

Професор берлинског универзитета Ледерер израдио је један оригиналан план за сузбијање незапослености, који треба да уклони горње тешкоће. Он предлаже да сеу свима фабрикама које су обуставиле рад наместе незапослени, и да им се за то дају производи ових фабрика. Ледерер замишља спровођење свога плана на следећи начин:

Поседници ових предузећа добиће у облигацијама накнаду за употребу зграде и машина, које ће се укамаћивати тек након 3 године. Потребне сировине треба, у колико је то могуће, да се производе у овим фабрикама. Железничке тарифе не би се наплаћивале, јер се капацитет железница сада тако мало искоришћује, да ови релативно мали транспорти неће повећати трошкове. Исто вреди и за електрику, гас, воду и т. д. Управници ових фабрика добили би врло мале плате. Производили би се нарочито такви артикли, који су потребни незапосленим као угаљ, хаљине, кућне потребе, животне намирнице и т. д. Радници и чиновници ових предузећа место наднице у новцу добијају уверење о утрошеном радном времену, зашто ће добити еквивалент у потребној роби. Вишак производа поделиће се бесплатно осталим незапосленим, и то у празним локалима, и у ту сврху упослиће се незапослени трговачки помоћници. Продаја на слободном тржишту се искључује.

Ледереров план није ништа бољи него и остали планови, које смо на почетку критиковали: Ни он не уклања финансијске тешкоће које смо споменули, јер несумњиво, биће

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ |

веопходно потребно да се у иностранству купе потребне сировине, исто тако и сретства за производњу, која се сигурно не могу сва направити у фабрикама које су обуставиле рад. Осим тога морају се платити камате и амортизација за облигације, које Ледерер даје поседницима фабрика. Даље, потребна су сретства за- плате директорима. Сам Ледерер ми_ сли, да држава мора код упослења од 100 хиљада незапослених дати годишње 42 милиона марака. Исто тако не може се спречити ни сметање остале привреде, јер ће сигурно у овим фабрикама за неколико година производња тако порасти, да је радници, запослени у њима неће моћи конзумирати. Овај вишак мораће се тада, као што то предвиђа и сам Ледерер поделити бесплатно осталим незапосленим. Али како ови, успркос њихових малих прихода, још увек чине један део потражње на тржишту, то се на тај начин оно. сужава за осталу индустрију. Поред ових тешкоћа Ледереревог плана, које нису различне од тешкоћа осталих предлога, долази код овога још и организационе,

Реализација овога плана не значи ништа друго, него помоћу незапослених радника и фабрика које су обуставиле рад, изградња социјалистичке привреде. Ови покушаји су до сада увек остали без успеха.

ЕУ

Чехословачка влада је не. давно поднела парламенту један интересантан пројекат новог закона о банкама, који треба да допуни закон о реформи банака из 1924. Главни моменат у тадањем законодавству био је заштита улагача и оснивање фонда за санирање. Тада је ограничен број завода, који су смели примати улоге, и за њих су донесени посебни прописи. Били су у првом реду ограничени у избору својих активних послова, проширена је била одговорност и јемство водећих управних органа и стављени су под појачан надзор. Из фонда за санирање оболеле банке добијале су помоћ за санирање и ре. организацију. Код овог фонда било је то оригинално, да се оснивао на идеји самопомоћи. Банке су редовно улагале одређене прилоге. Разликовао се специјални фонд, који је служио за помоћ већ оболелим банкама, и општи, који је сакупљао резерве за будуће тешкоће банака. Оба су издазвали облигације, и то специјални фонд до сада 1.650 милиона, а општи до краја 1930. године 350 мил. кч. Облигадије су употребљене за санирање, а укамаћење и амортизација плаћени су прилозима.

Овај систем није био довољан из два разлога: 1) тешкоће банака су у последње време тако велике, да организација фонда није била довољна да прибави потребне суме новаца за санирање и 2) показало се је, да у многим случајима болесне банке нису са примљеном помоћи извеле санацију, него су и даље живеле луксузно. Помоћ је употребљена само зато, да директорима и акционарима осигура њихове раније приходе. Зато, садања новела закона о банкама даје фонду за санирање јачу финансиску базу. Повишењем прилога, фонд he бити у стању да изда 700 милиона облигација више него до сада. Али влада ни то ке држи довољним. Она је идеју самопомоћи банака напустила, те увела и државну помоћ. Влада је овлашћена да за сва страна сретства у једној банци даде државну гаранцију, али само у 1932. години. | | | Логична последица државне интервенције и помагања банака јавним сретствима је јаче право контроле и пооштрење кривичних одредаба. Пре спровођења реорганизације, банке, које су добиле помоћ, не смеју исплаћивати дивиденде и тантијеме. Виши чиновници добијају месечни отказ са правом на отпуснину највише у износу тромесечне плате. Пензије се могу редуцирати. Даље, министар финансија има право вета против свих закључака управе оболеле банке. Он

Нови чехословачки закон о банкама