Народно благостање

9. април 1932,

Pošto su lojalnost i izvesna naivna kuraž od priznatih ·osobina inženjera (imao ih je, u neobičnoj meri, i poč. inženjer Kriger), mi ćemo ipak, i ne čekajući da se uvaženi autor „Olkrije”, reći odmah otvoreno, šta nas buni najviše u njegovim krilaticama. One su, u najmanju ruku, preterana i brzopleta generalizacija, jer je pouzdano da g. Bajkić zna i suviše mali broj inženjera, i nedovolino njinog rada, u srazmeri sa apodiktičnosti njegovih krilatica; sem toga još, možda, i nedopuštena generalizacija. Te krilatice su, dalje, to nam se čini jasno već

na prvi pogled, još i najelementarnije netačne. Mi ćemo pokušati da dokažemo. samo ovo poslednje, i počećemo, u tom cilju, sa krilaticama „,ekonomija i tehnika su dva sveta” i „tehnika“

je prava opasnost po ekonomiju”.

Kako da počnemo sa dokazivanjem da su one iz osnova netačne. Najnesumnjivije stvari dokazuju se najteže. Mi ćemo se ovde poslužiti metodom dokazivanja ispravnosti protivnog tvrđenja. Mi, dakle, tvrdimo: Tehnika i ekonomija jesu jedan i isti svet, koji stoji na temelju jednog i istog osnovnog principa. Zbog toga je nemoguće da tehnika kao takva bude neka opasnost za ekonomiju kao takvu. To je naša suprotna teza, diametralno suprotna, kako se vidi.

Princip koji je zajednička osnova i tehničkog i ekonomskog rada može se formulisati ovako: Izvestan cilj postići najmanjim utreošKkom sredstava; pri datim sredstvima postići maksimtm uspeha. |

Da li je razlog za gornje krilatice g. Bajkića što on ne veruje u ovu činjenicu? — Kao dokaz da ona postoji, ako je on potreban, smatram da će najbolje poslužiti citat iz delca inženjera Teodora Jansena „Osnovi tehničkog mišljenja i tehničke nauke” (Berlin 1917. — koga ne smatramo, ni iz daleka, kao najduhovitijeg i najkompetentnijeg u ovoj materiji) koji glasi:

„Sretstva kojima se služi naučna tehnika jesu materije i sile u prirodi kojima inteligencija nameće oblik i pravac. Isto onako kako energije biraju uvek najkraći put, tako je i tehnici zadatak da sretstva upotrebi tako da se cilj postigne najkraćimi putem. Taj zadatak ima dvostruki sadržaj, ili treba postići postavljeni cilj odgovarajućim merama,' ili treba primeniti data sretstva za ciljeve odmerene prema njima.” (Kursiv naš).

„Konačni cilj svih tehničkih zadataka jeste, međutim, uvek zadovoljenje neke čovečanske potrebe, i, prema tome, svi tehnički zadaci imaju izvesnu ekonomsku primesu, pošto zadovoljavanje čovečanskih potreba jeste cili ekomomije.” (Kursiv ·piščev. — Oba citata sa str. 25.)

Dalja izlaganja Jansenova puna su razloga za takvo postupanje u tehnici, i nabrajanja razrađenih metoda kojima se ·tehnika služi da te svoje osnovne principe zadovolji. Govori se O Ograničenosti materialnih i energiskih izvora, o činjenici da је rad za čoveka „patnja”; mabrajaju se Nauka o otpornosfi materijala, upotreba materija koje se ne abaju, primene metoda koje štede rad i energiju itd. Dakle, sama dublja priroda sveta u kome radi tehnika je takva da se nameće izvesan postupak koji se ne može: nazvati nikako drukčije по. „ekonomisanje”., Ekonomisanje materijama, ekonomisanje energijama („Ne rasipaj energije, već ih oplemenjuj!” to je Ostvaldov „energetički”, a ne „ekonomski” imperativ), ekonomisanje čovečjom snagom, to su primarne nužnosti samog čovečanskog života, i svake čovečje tehnike, počev od najprimitivnije. Za to ekonomisanje čovek је saznao iz iskustva, u prvom'*redu ma svojoj sopstvenoj koži, radeći u prirodi, baveći se „tehnikom”. Specifično 'ekonomsko rasmatranje o stvarima i doživljajima čovek je stvorio na samoj tehnici, na svojim tehničkim iskustvima. Iz iskustva da bez rada пета ništa, a da je rad napor, čovek je već pre sistematske ekonomije saznao da mora „ekonomisati”, i ta primitivna ekonomija koja je imanenina već samom prirodnom stanju stvari postala je integralni sastavni deo svih (razumnih) postupaka čovekovih u prirodi, dakle same tehnike,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 229

isto onako kako je, kasnije, postala i osnova celokupne prave ekonomije koja se razvila tek sa jačim napretkom društva. "Tehnika je, dakle, već od rođenja opterećena elemenfarnim ekonomskim balastom, da tako kažemo, („u znoju lica svoga ješćeš svoj hleb? — i ako budeš proizvodio samo za jedan obrok, bez „ekonomije”, zato se trudi da tog znoja bude što manje). Taj isti balast ,,ekonomske nužnosti” postao je kas-

mije i prirodni uslov društvene, prave ekonomije. Zato su teh-

nika i ekonomija jedan i isti svet, dva sprata jednog i istog sveta, ako se hoće, rođeni brat i sestra. Zato je, po samoj SuStini stvari, nemoguće da su tehnika i ekonomija dva sveta, i nemoguće je da je „tehnika prava opasnost po ekonomiju”, što se imalo dokazati.

Ovaj dokaz je ispao malo duži. U toliko kraći je koji sleduje: Inženjer je, po definiciji, inkarnacija tehnike, tehnike u njenom najboljem, naijčistijem i najdoslednijem obliku. Као takav, on (kadgod radi inženjerski racionalno) primenjuje zajednički osnovni princip i tehnike i ekonomije. Drugim rečima: pošto inženjer inkarnira tehniku koja je ostvarenje tehničkoekonomskog principa, nemoguće je u suštini da inženjer bude neka negacija ekonomije.

Eto, to bismo imali da kažemo, ovako u napred, o krilaticama uvaženog g. Dr..Bajkića.

112. Tihomir Dožudić. И. ODGOVOR

Da mi g. Dožudić, koga nemam čast poznavati, nije telefonski saopštio da je asistent na Beogradskom Univerzite{u, gornji bih dopis bez ustezanja bacio u koš. Originalni su pogledi g. Dožudića na odnose međ ljudima, kad smatra da u napisu, za koji traži gostoprimstvo, može urednika da gratilicira izrazima: „brzoplet”, „pristalicom nedopuštenih generalizacija”

57. d. Ja ipak objavljujem gornji dopis u čistom originalu, jer

nalazim da je simptomatičan. Asistent je pomoćnik profesora, koji predaje nauku; on je već zagledao u dubinu nauke — nedostaje mu samo širina. Asistent je potpuno osposobljen za naučan rad, a to znači operisati sa preciznim pojmovima i misliti logički.

Ja sam u više mahova konstatovao da su ekonomija i tehnika dve potpuno razne kategorije, da međ njima nema nikakve srodnosti po metodi ni po misli. Na moje iznenađenje taj aksiom za nas ekonomiste, pa svakako i za inženjere, g. Dožudić oglašava za ubod u inženjersko meso, za zabludu. Posle pročitanja njegovog napisa mene ni malo ne čudi što baš on lično ustaje protiv mog tvrđenja; on nije samo inžinjer, on je inžinjerski fanatik. Do sada se u biologiji znalo da nasledstvo i milje ufiču na formiranje karaktera. О. Dožudić tvrdi da svi inžinjeri imaju dve karakterne zajedničke crte: lojalnost i naivnu kuraž. To znači, da inžinjerstvo kao zanimanje ima moć da čoveka po rođenju nelojalnog i kukavicu pretvara u lojalnog i kuražnog. To do sada nisu izgovorila ni jedna inžinjerska usta.

G. Dožudić naziva moja pomenuta tvrđenja krilaticama, nemajući pojma o značaju te reči. Krilatica je reč ili rečenica koja ie dobila krila, koju nebrojena usta izgovaraju mehanički. 'Tvrdeći dakle, da sam mehanički ponovio krilate reči pa ipak on me pita kako sam došao do njih: indukcijom ili dedukcijom. Do krilatice se dolazi pomoću sluha. Indukcija i dedukcija su

metode naučnog proučavanja pojava i rezultat do koga one

vode — bez obzira na njegovu tačnost — sušta je protivnost krilatici. One vode saznanju a krilatica je na granici razuma, ma putu k instinktu. I posle svega ovoga g. Dožudić me moli da „sistematski obrazložim” kako sam došao do tih Mkrilatica!”

“Da g. Dožudić ima više bon sens-a, a ovaj je na početku logike, da zna pravi značaj svake reči njegov bi napis :dobio oblik jednoga pisma u kome bi me molio za dokaze mog ivrđenja o. odnosu izmeđ ekonomije i tehnike. Ja bih ga na to uputio. na: odnosnu literaturu, na čemu bi se stvar svršila. Ali on

| || | Г | i