Народно благостање

25, јуни 1932,

ganizacije uživao bi svaki član zadruge srazmerno prema kapacitetu svoga izVOZa.

Sem toga zadruga bi finansirala izvoz. Svakom izvozniku koji preda zadruzi duplikat tovarnog lista, zadruga се дан vans u vrednosti od 70—80% izvezene robe. Na ovaj način izvoznik bi došao brzo do novaca, i mogao bi dalje da vrši redovno svoj posao. Režijske i manipulacione troškove zadruga bi pokrivala provizilom, koju bi dobivala od zainteresovanih izvoznika. Projekat izrađen je pod predpostavkom da Zadruga

dobije za svoje poslovanje potreban kredit kod Narodne ili

РпуПесоуапе астатпе ђапке.

G. Stanišić obrazložava svoj predlog time, da pojedinac — izvoznik ne može da poznaje dobro stanje odnosne strane pijace, razne i česte promene cena, deviznih propisa, carinske smetnje i tome slično. Organizacija mu to sve onemogućuje. Dalje, u svima glavnijim zemljama kuda izvozimo voće zabranjen ie izvoz valute, tako, da bi naš izvoznik bio u nemogućnosti da radi čitavu sezonu, očekujući na pare. Ovako, zadruga ga finansira, dajući mu akonto prodano9S izvoza.

Ni argumentacija ni sam projekat zadruge nije naišao na jednodušnost kod izvoznika. Udruženje izvoznika šljiva iz Brčkog i udruženje izvoznika iz Beograda izjasnili su se odlučno protiv svakog ograničenia slobodnog izvoza. Njihovi argumenti su već poznati: svaka organizacija ubija privatnu inicijativu. Državna pomoć, u kojoj bilo formi, treba da se dade direktno izvoznicima, a ne preko cenfrale, jer će se па Тај način fa pomoć birokratizirati; sem toga upozoruje se na Oopasnost eksperimentisanja u ovakom delikatnom pitanju. Primer nesretne državne intervencije је Žžitni režim. Zatim stu u nizu članaka izneseni razni argumenti protivnika zadruge sa opštom argumentacijom, koji se dadu podvesti pod gore formulisane zamerke. Međufim, za vreme same polemike u Novom Sadu je osnovana slična centrala, u kojoj se, pored trgovaca voćem nalaze i producenti. Ona je već organizovala svoje agencije u nekim našim mes{iima, a sprema organizaciju agencija + и !поstranstvu. 5 Ove dve činjenice jasno pokazuju, da najveći otpor proiiv centrale za izvoz voća dolazi od strane producenafa Šljiva. A to je i razumljivo.

Šljiive su bile jedan od prvih artikala koji je Srbija izvozila. Isto tako i trgovina šljivom u Bosni je stara nekoliko decenija. Naša šljiva je već stekla ime na srednje-evropskom iržištu. Ona je postala moćna izvozna grana, sa jakim kapitalom, poslovnim vezama i tradicijom. Mi imamo trgovaca šljivom već u trećoj generaciji. Njihove poslovne veze učvršćene su dugogodišnjim radom i poverenjem koje su stekli. I sigurno је, dokle god postoji mogućnost izvoza, dokie god bude bilo intefesa na evropskom tržištu, izvoznici će biti u stanju da izvezu maksimum koji bude moguć.

Sem toga, naša šljiva ima, donekle, i monopolski položaj na srednjo-evropskom (ržištu. Po kvalitetu može joj konkurisati samo kalifornijska. Ali, kako sveža šljiva ne može dugo da se drži, to je fa konkurencija isključena — maravski pod pretpostavkom, da transport naše šljive ide normalno. Poslednjih godina on je funkcionisao vrlo dobro — a to je jedan razlog više, da su izvoznici šljive odlučno protiv svake kooperacije, koja bi im ograničavala poslovnu slobodu, a na drugoj strani im ne bi mogla za to dati kompenzacije: ni trgovinsko-tehnički, niti finansijski, jer im nije potrebno ni jedno ni drugo.

Drugačije stoji stvar sa izvozncima drugog voća. Ni oni nisu doduše jednodušni s obzirom na plan g. Stanišića, ali, oni su i! osnovi skloni kooperaciji, koja za njih može imati velike koristi, jer je to mlada ižvozna grana, bez veza, bez tradicije i bez kabitala.

Godina 1930 bila je vrhi važna za naš izvoz voća. Zbog slabog prinosa u ostalim zemliima, strani kupci razmileli su se

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ -

Страна 407

po našoj državi i kupovali sve vrste voća. Te godine je naš izvoz voća porastao za više od 100% — od 49.488 tona u 1929 na 99.710 tona u 10930 godini u vrednosti od 126.660 mil. dinara na 291.770 mil. dinara. Najveći je porast bio kod šljiva i jabuka. Dok je izvoz prvih ostao, u glavnom ,u rukama domaćih izvoznika, sem u nekim novim predelima, odakle se do tada nije izvozilo, doile je izvoz jabuka, a i ostalih vrsta voća pao u ruke stranaca. Na taj način naša izvozna trgovina voćem, sem šlijva, postala je pasivna. Stranci su kupovali na našem tržištu i izvozili. Time se nije moglo iskustvo naših izvoznika voćem povećati, niti su mogli da steknu veze, koje su neophodno potrebne za izvoznu irgovinu svežeg voća; najmanji nesporazum između izvoznika i stranog trgovca, ili nepoznavanje pijace mogu da imaju katastroialne posledice: voće se Drzo kvari.

Već 1931. godine naš se izvoz menja. ! ако nije pao na stari nivo, ipak |e njegovo srozavanje strahovito. Interesantna je paralela c izvozu šljiva i jabuka, kao najvažnijeg izvoznog artikla posle šljiva:

1929. 1930. 1931. тоне 0 тоне To тоне Пн Jabuke 24710 | 533. 58.154. [231 |7601 5 JOGO Sljive 14.606: ' 28.2' 23.567 459 19712 34,4 Ukupni izvoz 49.488 126.7 99.710 2918 62.877 136.7 Vidimo dakle, da je izvoz šljiva pao minimalno, — od

45.9 mil. na 34.4, dok su jabuke pale od 183.7 na 39.9 mil. dinara. Aleatornost izvoza jabuka je očevidna. Dobar rod u uvoznim zemljama, i čitav naš izvoz jabuka je propao. Iz Srbije su se počele jabuke izvoziti tek 1930 godine — Када 5и је stranci kupovali za izvoz. 1931. godine nije više bilo stranaca — i izvoz je pao. Najvažniji izvoznik jabuka bila je do sada Slovenija. Međutim, baš slovenački izvoznici nisu sudelovali u ovoj polemici. Njihovo mišljenje je ostalo nepoznato. Tako imamo sada u diskusiji ovu situaciju: izvoznici šljive su iz svih gore navedenih razloga protiv; ivoznici ostalog voća u drugim krajevima sem Slovenije nisu profivni kooperaciji: videli su 1930. godine, da se mogu izvoziti i jabuke, kruške i druge vrste voća. Slovenci ćute. Sama diskusija izašla je izvan postavljenog okvira. Zadruga bi trebala da bude privatna organizacija, koju osnivaju i sačinjavaju zainteresovami izvoznici, 4 državna pomoć je samo moralna. Zato i paralele sa Priv. IZVOZnim Društvom i Žžitnim režimom nisu na mestu. Ovde je postojao monopol trgovine u korist jednog lica, dok bi glavni zadatak zadruge bio pomoć pojedinim izvoznicima da mogu što bolje vršiti SVOJ posao.

Zbog toga nije ni potrebna jednodušnost svih izvoznika voća za osnivanje jedne ovakve zadruge. Njenom ostvarenju se može pristupiti i sa ograničenim brojem izvoznika. Ali će za njih biti od koristi kao da su organizovani svi izvOZNnicCi. Ovim putem već su pošli novosadski trgovci i izvoznici voća, i nema razloga, da to ne urade i ostali izvoznici u zemlji, koji od jedne ovake kooperacije očekuju da im se pomogne finansijski, davanjem ауапза па temelju tovarnog lista, tako, da se izvoznik u jeku sezone ne mora da boni sa novčanim teškoćama, i irgovinsko-tehničkim obaveštavanjem o stanju na pojedinim „pijacama, i raznim carinskim promenama, deviznim propisima, zabranama uvoza i 1. d.

Videli smo da izvoznicima šljive to nije potrebno: oni imaju svoje bankarske veze i svoje veze u inostranstvu. Za sada je nemoguće računati sa sporazumom po ovome pitanju. Polemika to najbolje pokazuje. Zato je i osnivanje zadruge, kao zajedničke organizacije svih izvoznika voća propala stvar, i može samo·da se stvori kao zadruga za izvoz voća onih, kojima je potrebna. Mi ne vidimo za njeno oshivanje i funkcionisanje nikave smetnje.