Народно благостање

Страна 436 НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ \ Бр, 28

год., само законски принцип (9. 7. Срп., 9. 5. „Аустр. Грађ. Зак.) а законским нормама законодавац није отраничен : законодавац не може себе правно ограничити. Још мање је законодавац био везан, у погледу начела, о неповредности стечених права, у међувремену од 6. Јануара, 1929. тод., до 3. Септембра, 1981., међувреме у коме није било Устава у нашој Држави (што значи да, тада, законодавац није био, правно, ограничен ни у оним случајима у којима, је, изузетно, било примене тога, начела, по Уставу од 1921. год. односно у којима то имамо и по данашњем Уставу): тада, је исто начело било, без изузетка, само једна законска норма. Примењујући то на Измену и Допуну од 5, Децембра, 1981. год., у Закону о ПШривилегованој Атрарној Банци,) рећи ћемо да те Измене и Допуне,2) баш и када би оне заиста вређале стечена, права, акционара, исте Банке, нису шротивне Уставу од 1931. год., јер, као што смо видели, у том Уставу нема, општега, прописа о неповредности стечених права. Те. Измене и Допуне могле би бити, у реченом случају, противне само обичним законским прописима (9. 8. 7. Срп. и 5. Аустр. Грађ. Зак.) а закон се може изменити законом. Законодавац није, дакле, прешао, овде, границе своје правне власти: он би то био учинио да га је, у погледу стечених права, Устав био ограничавао, што, видели смо, не стоји. Отуда је тај Закон, у сваком случају, обавезан за судове“ (он би, према горњим ивлатањима, то био и када би био противан Уставу). Да додамо да је Закон од 5. Децембра, 1981. год. заиста, закон, пошто је Краљ, и после доношења. Устава, од 3. Септембра, 1981. год., вршио законодавну власт све до дана састанка, Народнота Представништва, (чл. 117. одељ. 1. Устава), па сматрао се под тим даном чак и дан састанка Народне Скупштине т. ј. 7. Децембар, 1981. год. (што ми не мислимо) а не 11. Јануар, 1932. год., када се састао и Сенат (схватање за које држимо да, је тачније). Разуме се да, ако је између та два датума, издат који закон само од Краља, суд би имао, приликом његове примене, најпре да расправи горње питање т. ј. да ли је то закон или не. (Пе нама, суд би требао да, на то питање одговори позитивно). 6) Али, тиме што смо казати да, је, по нашем Праву, сваки закон донесен после Устава обавезан за судове, па и онда када би био противан Уставу, није још, у колико се тиче принципа, неповредности стечених права, отклоњена свака, тешкоћа и спор. Наиме, поставља. се питање да, ли би оно лице чије стечено право би било законом повређено могло тражити од државе бар накнаду штете % У том олучају, закон би, истина, остао на, снави и морао би бити примењен од судова али би оштећени добио у новцу оно што губи тим законом, његово стечено право било би повређено само у облику али не и по својој економској вредности, било би, другим речима, онако како то бива, као што знамо, код новога закона, ако је он 115 сосепз. Узмимо најпре компликованији случај: када је неповредност стечених права, уставно начело (као што је то било по Уставима Краљевине Србије од

1) Од 16. Априла, 1929. год. са Изменама и Допунама од 25. Фебруара, 1930. год. и 27. Марта, 1931. год.

| 2) В. о тој Измени и Допуни горе наведени чланак PF. д-р В. Бајкића,

год. 1888. и 1908. год.) односно да, је Устав зајамчио стечена права само у извесним случајима (Систем Орпских Устава од 1869. и 1901. год., и Јутословенских Устава од год. 1921. и 1981.) и претпоставимо да. је једним законом повређено нечије стечено право т. ј. закон се, било ехрпсне било штрисне, протеже и на права стечена, под претходним законима, (као што су, н, пр., Српски Закон о Мораториуму од 29. Јула, 1929. год. (ст. К.), Закон од 19—20. Априла 1982. год. о Заштити Земљорадника, Т. ј. о одлатању извршења грађанских судских одлука против земљорадника, што је, такође, један мораториум, S. 341. Зак. о Чиновницима, од 31. Марта, 1981. год., у вези и са 99-има, 128. и 194. истога, Закона, о смањењу са 5% пуних пенсија оних пенсионара који су стављени у пенсију од 1. Јануара, 1929. год. до тога, дана и Т. Дд.). С обзиром на наш систем горе изложени, оштећени појединац не би имао право захтевати овде никакву накнаду од државе. Јер, противно решење значило би да би се, у томе случају, један закон применио само делимично: он би се применио у толико у колико би власнику стеченога, (и повређенога) права одузимао само облик права, (он не би, н. пр., имао више извесну ствар) али би остао непримењен у томе што власник права не би био лишен њене економске вредности (он би имао, у место ствари, да добије њену вредност у новцу). Међутим, када, је закон такав да се он односи, ништећи их, и на стечена, права, онда закон има. да се

| изврши у свој својој потпуности, власник стеченога

права, ово губи и као облик и као материалну (новчану) вредност : закон је израв суверене власти (па и онда када, је противан Уставу) и он то не би био, ако би се примењивао и применио само делимично: суверена власт је све или ништа, Осим тога, такав систем, у колико би се тицало уставнога начела, о неприкосновености стечених права, давао би судији власт да цени уставност закона и да овоме, када. се он простире и на стечена права, одбије важност и примену у колико је реч о новчаној вредности стеченота права, и да га ивврши само у толико у колико би био у питању облик права. По нашем, Југословенском, Систему, пак, суд у ошште не може да улази у разматрање да ли је један закон саобраван Уставу или не: он је дужан да једном закону да санкцију па ма он био противан и најизречнијим прописима, Устава, и ово вреди и када је реч о уставном (начелу неповредности стечених шрава. Истина, код закона из области 115 сосепз-а (н. пр. нови закон забрањује подивање фабрика у једном градском реону у коме је закон то допуштао раније) стечено право је загарантовано, и то, казали смо, само као вредност а не и као облик (власници фабрика подигнутих под ранијим законом морају ове сада порушити — јер, у држави, не може бити, једновремено, два 115 сосепз-а, два јавна поретка односно два јавна морала : нема стеченога права код 115 совеп5-а — међутим за то ће они бити од државе обештећени : једино у том погледу има стеченога права); али ако би закон, у таквом случају, HBречно одредио да заинтересовани појединци неће имати право ни на накнаду штете, они тада ову не би били овлашћени тражити од државе: ту бисмо имали случај законске експроприације без накнаде штете.

(Свршетак у идућем броју)