Народно благостање

· kad se 106 nije uradilo, znači, da se nije pisalo iz ube-.

Страна 608

НАРОТНО БЛАГОМ РАТЕЛА Бр. 39

je na pritisak poverioca mogao da plati. A poverilac se zato starao da kratkoročni dug ne ide u beskonačnost.

Međutim, argument dellacije važi u punoj meri za cne, koji su zaključili dugoročne zajmove, a fo su svi oni, koji su zajmili kod Državne hipotekarne banke, a| i kod drugih hipotekarnih zavoda. Među njima ima' mnogo onih, koji duguju iz 1923, 1924, i 1025 godine. Mnogi su od njih propali. Međutim, mnogobrojne pristalice konverzije seljačkih dugova, a naročito reduk-. cije tih dugova,-i ne sećaju se ovih stradalnika. Ako, svaka ekonomsko-politička mera, treba da bude zasnovana pre svega na principu pravičnosti, onda se nije. smelo tražiti olakšanje seljačkih dugova s argumentom, dellacije, a da se zaborave pravi dugoročni dugovi. A |

đenja već iz računa.

Ali za jedan dugoročni kreditni odnos ne važi pra-, vilo da je teret povećan srazmerno povećanju kupovne” snage dinara. Cena nepokretnosti formira se u glavnom | prema visini rente. Pravilo je, da je vrednost nepokrelt-' nosti ravna sumi, koja se dobija kad se renta kapitalizira po stopi, koja važi u tome momentu u zemlji. Naravno da ima i drugih faktora, koji utična na vrednost nepokretnosti, ali je ovaj glavni. Visoka cena nepokretnosti, varoške i seoske, u svoje vreme bila je izraz visoke rente, a ova pak visokih cena u poljoprivredi i visokih kirija u varoši. Još 1925. godine mogla je renta od 5 godina da isplati celu kupovnu cenu nepokrefnosti. Bilo je zgrada i poljoprivrednih nepokretnosti koje su davale rentu i od 25% njihove cene.

Cene i kirije nisu preko noć pale, već postepeno. Znači da su dužnici mogli pre no što je renta počela jače da pada, da olakšaju veći deo svojih dugova. Znači dalje, da bi oni mogli biti devalorizirani samo za onaj deo svoga duga, koji, po svima pravima dobroga gazdovanja nisu mogli amortizirati. Ne može se devalorizirati dug onoga, koji je pojeo i popio onaj deo renfe, koji je trebao da ide na amortizaciju.

Obrnuto sve to isto važi i za poverioca. Onaj, koji je u odnosu poverioca od pre 1925. godine, postigao je neosporno nezasluženu dobit. Veći deo te dobiti mogao bi da se upotrebi za olakšanje tereta dužnika. Ali na svaki način samo onoga duga, koji dokazano datira iz doba pre 1925. godine. Mi držimo, da od ukupnih шохака naših novčanih zavoda ni 1% пе ispunjava uslove devalorizacije.

Devalorizacija bi se mogla izvršiti samo za onoliko, za koliko odnovara argumentu deflacije. Znači, da se za svaki iznos mora da utvrdi iz koje je periode i da. se odredi kvota devalorizacije za svaku periodu, pošto | je kupovna snaga dinara bila stalno u pokretu. To je, ineđutim, potpuno neizvodljivo. Neizvodljivost toga zadatka je uzrok, što Nemačka 1924. godine nije mogla da obavi revalorizaciju sviju vrsta dugova, već samo hipotekarnih. Čak i kod državnih obligacija je morala da postavi razliku između Altbesitz i Neubesitz. U cstalim zemljama neizvodliivost gornjeg postulata bila ie uzrok, 510 зе тије pristupalo revalorizaciji uopšte. Francuska je zemlja rentijera i najprirodnije bi bilo da se u Francuskoj potraživanja revaloriziraju za iznos devalvacije franka. Međutim, to se nije uradilo. Stalo se na сјеф те, да је bolje, da se ne dira u stanje kreditnih odnosa stvorenih inilacijom, nego da se stvara u svetu nepravda revalorizacijom, kojom bi više dobili oni, koji su postali poverioci u poslednjoj fazi inflacije, no što bi izgubili oni, koji su poverioci iz doba pre inilacije.

Mak Milanov komitet, koji je proglasio da je de-

ilacija uzrok ekonomske krize i da je pad cena jedno od najvećih zala, nije predlagao devalorizaciji dugova već podizanje cena.

II. Politička strana pitanja

Od sviju argumenata u korist konverzije seljačkih dugova, najčešće je navođen argumenat o nerentabiliteti poljoprivrede usled depresije. Poljoprivreda ili ne rentira, kaže se, ili rentira najviše sa 3%. Uzgred da паротенето, да nema ni jedne knjige iz agrarnih kru- · gova za poslednjih 30 godina, u kojoj se drukče govoiilo: svuda se tvrdi, da poljoprivreda rentira najviše sa 4 do 5%. To važi za najsjajnije periode poljoprivrede.

Neka je to tačno! Ali zar sme ekonomska politika da donosi ma kakvu odluku pre no što prouči pitanje rentabiliteta ostalih privrednih grana? Svakako da ne! Ko može da tvrdi da danas rentiraju zanati, trgovina i industrija na celoj liniji? Ako je, dakle, kod poljoprivrede potrebno rasterećenje dugova zbog pada cena, onda to isto važi za sve privredne grane, manje više. Ako je vrednost poljoprivrednog zemljišta pala, Тај isti slučaj je i sa fabrikom i njezinim uređajem. Naš ustav propisuje da su svi građani jednaki pred zako- ' nodavcem. To važi za pojedince, kao i za grupe i redove. Tako bi bar trebalo da bude. Ali kod pitanja poljoprivrednog kredita kod nas nije tako. Traži se rasterećenie samo kod poljoprivrede. Kako se to objašnjava? Radi boljeg razumevanja potsećamo čitaoce na službeni komunike o radu ankete o dejstvu zakona od 20. aprila t. g. na privredne grane, koje spadaju pod resor Ministarstva trgovine i industrije. U komunikeuu se veli, da je sa sviju strana naglašeno „razorno dejstvo raznih, možda i sa strane zlonamerno ubačenih, vesti, koje se proturaju u narodu od strane pojedinih agitatora.” I u javnosti je ne samo to zabeleženo, već је bilo i polemike o tom. Izneseni su slučajevi, da je narodu ne samo govoreno da ne plaća svoie dugove, već da su čak Dbrahijalnim sretstvima sprečavani oni, koji su u prkos tome hteli da plate; cepane su menice

vraćani su kući. Očigledno, da se ovde ne radi više o zaštiti dužnika u opšte. Ovako što može doći samo od lica, kola ne žele da plate svoje dugove, a, da bi lo svoje držanie legalizirali, sprečavaju i druge.

Kao što je to već nekoliko puta naglašeno, ako agitacija ne dolazi iz sopstvenog interesa, onda je po sredi demagogija. Ali i kod demagogiije ima raznih stepena štetnosti. Svaka ekonomsko-politička mera dira u privredne interese izvesnog broja građana. Ali kod izvesnih mera o je dejstvo posredno i teško se da kontrolisati i meriti, dok je pak kod drugih neposredho, očigledno i da se meriti. Kod poslednjih položai onih, koji upravljaju zemliom, vrlo je delikatan. Kod država sa visokim političkim moralom nedopušteno je da se pitanja poslednje vrste, dakle ona koja diraju neposredno i očigledno u materijalni interes izvesnog broja građana, upotrebe za partlisko-političke cilieve. То је jedna konvencija u političkom životu. U Francuskoj na primer — a lamo je pojedinac vrlo osetljiv na svoje materijalne interese — 3 parlamentarci imaju politički obraz, izvestan stid u pogledu mefoda partisko-političke borbe. Tamo se materijalna pitanja ne uzimaju za izbornu parolu, niti za propagandu. Po sebi se razume, da sve stranke imaju svoj privredni program, ali se u ovaj ne unose takva pitanja. U Francuskoli. kao što je poznato, birači traže od poslanika, da zaštiti interese njihove i njihovogz kraja. Ali poslanici to vrše sa puno mere i puno takta. Mnogo je pisano o poznatoj praksi u francuskom parlamentu o obrazo-