Народно благостање

Страна 790

а на државна привредна предузећа 2186,8 милиона динара. У том периоду стварно је утрошено 5381,3 милиона динара, од чега у општој државној управи 3411,5, а код државних привредних предузећа 1969,7 милиона динара. Стварно извршени расходи државне управе износе 77,21 од сто од предвиђених. Од утрошених износа ишло је 2163,7 на личне, а 1247,9 на материјалне расходе. Према извештају министарства финансија положено је у току месеца октобра на име службе за иностране државне зајмове 107,6 милиона динара. Код државних привредних предузећа за првих седам месеца буџетске године стварно је утрошено само 90,09 од сто од буџетом предвиђених расхода.

Државни приходи у том периоду износе 5,341,5 милиона динара, од чега отпада 3331,1 мил. динара на опште приходе, а 2010,4 милиона динара. на приходе државних предузећа. Приходи су дакле подбацили за 1464,1 милиона динара односно 22,17 од сто. Место буџетом прсцењеног вишка прихода код државних привредних предузећа за тај период у износу од 439,2 милиона динара остварен је вишак и то према стварно извршеним а не према предвиђеним расходима у износу од 40,7 милиона динара.

Поређење између стварно утрошених расхода и стварно наплаћених прихода показује, да вишак расхода над приходима за тај период износи 39,8 милиона динара. Код овог поређења требало би међутим узети у обзир и извесне остварене али неисказане приходе код државних привредних предузећа („Беље“. „Тополовац“, Држав. хипотекарна банка) а такође и ангажоване, а неизвршене расходе, који су на пр. краем септембра за период од првих 6 месеца буџетске године износили 251,2 милиона динара. 4 Уредништво је добило од непознатог пошиљаоца један штампан табак без наслова и без потписа, у коме су репродуциране наредбе бана Хрватске и Славоније почев од 29. марта 1919 г. које су продужаване свака три месеца све до 30 јуна 1920 г.

У економији све је релативно

Наредба гласи:

„Пошто се опажа да појединци опет скупљају новац и држе га код куће на штету читавог народног господарства и на штету наших државних интереса, то одређујем, да новчани заводи (штедионице, банке ит,д.) нису дужни на уложне књижице, на текући рачун, благајничке дозначнице до укључиво 21. априла 1919 г. појединој странци исплатити више од 5.000 круна. Прописи појединих завода гледе отказних рокова остају нетакнути у колико не прекорачују горњу одредбу". |

Томе се додаје следећи коментар:

„Ово ограничење располагања са уловима трајало је са малим прекидом 1,5 год. Око се тако рећи није ни осе-' тило у привредном животу, јер су новчани заводи могли да. изађу свима оправданим захтевима и потребама у сусрет,“ баш зато јер су били заштићени од неоправданих и самовољних захтева. Ограничење права располагања са улозима било је врло строго, па ипак је све прошло без реперкусија. улагачи су били мирни и увиђавни, поверење у заводе није пољуљано, прилив улога није престао, напротив предузете мере утицале су благотворно на привредне и кредитне при-

лике. — Нема разлога да се по искуству ранијем не по-.

ступи и данас."

У овом коментару горње наредбе бана Палачека имамо пре свега да исправимо једну нетачност, наиме; није истина да су за време мораторијума Палачековог улози притицали и даље банкама и да је поверење остало непоколебано. Напротив у 1920 г. улози су се незнатно повећали према

НАРОЛНО БЛАГОСТАЊЕ И ___Бр. 50

1919 г. док у идућим годинама они се повећавају за 50 до 100% годишње.

У Београду је живео до пре неколико година директор прве банке у Србији, која је до данас остала у животу, Београдског кредитног завода. Он се звао Петар Петровић, а у чаршији је имао надимак „Чивут Пера“. Он је био у банкарској служби још за време мораторијума у Српско-турском рату 1876. Он је увек тврдио да је кредитни морал дотле у Србији био савршен, да се плаћало о року, да се. лије знало за пролонгацију и да се није плаћало само онда кад се потпуно осиромашило. После мораторијума говорио је он морал је попустио, пролонгација рока меница силом мораторијума унела је нов менталитет у дужнике; породио се један узанс који је он сматрао за највеће зло у банкарству предратне Србије: бескрајне пролонгације меница, каткада само плаћање камате.

Наш уредник је водио полемику са Немцима у „Франкфуртер Цајтунг“ 1913. и 1914. г., који су пребацивали др-= жавама, ангажованим у Балканском рату, лакомислено увођење тоталног мораторијума за време ратова. Он је доказивао да је мораторијум био неизбежан према психолошкој и економској ситуацији у почетку рата, у свима савезничким државама. Једино о чему би могло да се дискутује, то је о начину на који је мораторијум постепено ликвидиран, „после свршеног рата. Био је сувише општи и сувише дугачак. У многима од зараћених земаља економски полет је био | после рата тако велики, да се, бар за извесне врсте обавеза, и за извесна лица, он могао завршити много раније.

Анонимни писац горњег ретка тврди да је упркос мораторијума у 1919. и 1920. г. у Хрватској и Славонији економски живот текао нормално, јер су „новчани заводи могли да изађу у сусрет оправданим захтевима и потребама“. После завршеног Балканског рата у пласираној Србији еко-

леки живот је био у великом полету, упркос општем мораторијуму. Ми смо далеко до тога да поричемо да може поред мораторијума и упркос мораторијуму да се правилно развија економски живот. Али само под извесним околностима. То ћемо најбоље илустровати на следећим примерима.

У 1919. г. укупни улошци по књижицама и текућим рачунима код свих југословенских банака износили су 750 мил. круна а 1920. 1.030 мил. круна. Значи да су 1920. г. све југословенске банке заједно имале уложака 250 мил. динара. То је 8 пута мање но што је имала сама Прва хрватска штедионица 1931. г. а 55 пута мање но што су имале све банке. Са 250 мил. динара свакако да наша народна привреда није могла да сврши посао. Значи, ако су банке кредитирале народну привреду, да су имале друге изворе или да се народна привреда није обраћала банкама, јер су привреднини сами располагали довољним капиталима. Последње је тачно. То показују следећи подаци: 1. фебруара 1920. г. укупан оптицај новчаница износио је непуне 2 милијарде динара (рачунајући динарске и крунске новчанице). 31. децембра 1920. г. укупан оптицај износио је 3.345 милиона динара. Значи да су сви улошци износили мање од трећину целокупног оптицаја. У почетку 1932. г. оптицај је износио 5 милијарди динара а сви улошци заједно 12 милијарди. Требали овоме дати какав коментар 2

| al | |

У 1919. и 1920. г. сви су новоформирани капитали били ван банака, а 1931. и 1932. г. сви су капитали били у банкама.

Језиком монетарне терминологије то се може овако "да формулише: i За време. акутне инфлације, т. ј. кад Народна банка продуцира новац који служи и као капитал, банке са улошцима не играју велику улогу. У доба инфлације нико се не брине о улошцима. Улошци гину полако а нова платежна сретства, која се пуштају у оптицај, замењују кредите, које