Народно благостање
7
10. децембар 1932
иначе дају банке. У доба дефлације банке су једини извор кредита и платежних сретстава, јер новчанична банка не само да их не даје већ их повлачи. Кад за време дефлације банке престану да дају кредите, онда настаје потпуна парализа кредита и новчаног оптицаја па слетствено, и циркулације добара. Према томе и мораторијум за време инфлације је једна појава, о којој се нико много не брине, док је он у дефлацији централни економски појав од кога зависи целокупни економски живот.
Живот економски је у току. Све се мења. Према томе ни једна економска појава није апсолутна ни у својој форми ни у своме дејству. И мораторијум као и све друге економско-политичке мере имају разно дејство под разним приликама. О томе није имао појма анонимни аутор летка, којим се препоручује увођење у живот банкарске политике бана д-р Џалачека из 1919. и 1920. год.
Скоро годину дана воде се преговори измеђ Турске и ималаца облигација предратних турских зајмова о новом регулисању плаћања ануитетске службе. Сада се налазе пред завршетком, и претстављају последњу фазу у њиховом развоју од 1924 године. П0знато је, да је на Лозанској Конференцији Турска регулисала и питање предратних дугова. У новембру 1924 године управа „Бене Офотапе" објавила је поделу укупног дуга на поједине државе наследнице, али ове нису биле задовољне, тако, да је према уговору нову поделу извршио проф. Борел, кога је именовао за то Савет Друштва Народа. Али ни ова подела није имала много боље резултате, јер велики број држава није уопште признавао одлуке Лозанске конференције, с образложењем да нису потписале Лозански Уговор и да нису њиме везани.
То су у првом реду све балканске и арабијске државе. Признале су одлуку Борела, и на основу ње повели преговоре са повериоцима Турска, Сирија, Либанон, Ирак и Италија. Удео ових држава у укупном дугу износи 78.19%; Турска је постигла споразум са повериоцима 1928 године, а левантинске државе у току 1929. године. Главни део дуга отпада ка Турску — 62,23% од укупног дуга. И зато су по вериоци хтели да у првом реду с њом склопе споразум. По уговору из јуна 1928 године фиксирани су ануитети на Oснову утврђене суме од стране проф. Борела у износу од 84.518.486 лира, како следи:
Од 1 јуна 1929 до 31. маја 1936
Од 1 јуна 1936 до 31. маја 1942
Од 1 јуна 1946 до 31. маја 1947
Од 1 јуна 1947 до 31 маја 1952
Од 1 јуна 1952 до исплате
Просечни годишњи ануитет утврђен на Лозанској конференцији био је
2.000.000 лира 2.380.000 лира 2.180.000 лира 3.180.000 лира 3.400.000 лира
5.807.981 лира
Ови ануитети претстављали су огромно оптерећење за Турску. Она их је само због тога прихватила јер је очекивала да ће добити велики дугорочни зајам. Зајам међуђутим није добила, криза је постојала све оштрија, тако, да је већ 1930 године Турска била присиљена да делимично обустави плаћање и трансфер ануитета. Од тада се врши служба само за једну трећину ануитета. То је баш и непосредни повод за нове преговоре, који су сада успешно приведени крају, и ако споразум није још дефинитивно прихваћен. Турска влада је предлагала на почетку преговора смањење ануитета на 700 мил. златних лира, и то да се првих пет година плаћа само 350 мил. који се неби трансферирали него полагали код турске Народне банке за рачун иностраних поверилаца (8. Благостање од 21. маја 1932). Разумљиво да је овај предлог био неприхватљив за повериоце. Са-
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Страна 791
данашњи споразум претставља компромис, који додуше иде много даље него турски предлог, али у ствари ипак претставља повољно решење према уговору из 1928 године. Главне одредбе споразума су следеће: Онај део предратвих турских дугова који отапада на нову Турску издваја се_ и претвара у нови зајам од 8 милиона златних лира, с каматом од 15 о. Отплата дуга, која се може конвертирати након 10 година, извршиће се за 50 година редовним годишњим ануитетом од 750.000 лира. Овим споразумом је скинуто са дневног реда питање регулисања највећег дела предратних турских дугова. Повериоци се надају да ће знатна редукција дуга бити стимулисана за остале државе да приступе и оне дефинитивном решавању овог питања.
извела инниетланва тле РАНТЕ НЕД
Г. Левензон је рђаво испуњавао своју пореску дуж-
ност према својој верској оп-
штини. Како има рђавих по-
реских обвезника од како је
и порез, то се власт још пре много хиљада година постарала
и за санкцију пореске обавезе. Та је санкција пролазила
кроз разне фазе, много је пута била брутална и нечовечан-
ска, али је главном ишла паралелно са санкцијама предви- | беним за обавезе уопште. После француске револуције санк-
ције за обавезе према властима изједначују се с онима међу
приватницима. Овде онде власт, као поверилац, има извесна
преимућства, али је у главноме дужник према властима
имао исту заштиту као кад дугује приватницима. Специ-
јалним законима регулисан је поступак за власти као повериоца. У модерном друштву у целоме свету санкција за неизвршење обавезе, по ма ком основу било, је егзекуција. Верска општина којој је припадао г. Левензон препоставила је да гомила његов порески дуг екзекутивном поступку. То је за сваку похвалу — под претпоставком да се није рачунало са оним што је ових дана наступило.
Случај г. Левензона
трена РЕШЕНИ ЕНИС.
"требало је сахранити супругу T. Левензона и претставници његове верске општине пренели су је побожно у мртвачницу. Али је по том општински свештеник одбио опело, а општина сахрану пре него што г. Левензон плати сву своју дужну порезу. Кошкање је трајало неколико дана, тако да је супруга г. Левензона почела да се распада и како
је г. Левензон показао необичну чврстоту у своме гледишту, то је, да би учинио крај распадању драге My покојнице, прешао у православну веру и тиме успео да је сахрани на православном гробљу. Нама су непознати прописи о правима и дужностима општина према покојницима верских општина и према покојницима других вера. Али ако је узакоњено искључиво право сваке општине да сахрањује своје верне, онда држимо да супруга г. Левензона није могла бити сахрањена на православном гробљу пошто је умрла као јеврејка те мртва није могла да пређе у православну веру. Само је г. Левензон са својом фамилијом стекао право на благодет вечног починка на православном гробљу. Али то је споредно. Није то разлог нашег задржавања на том случају. Напротив тај случај има своју начелну страну, O којој смо одавна хтели да пишемо. По традицији из незнабожачкога времена погреб је церемонија. Међутим, у основи, то је јавни акт. Погреб се не врши ни у интересу мртваца ни његових сродника, већ у интересу општости. Због тога је законима прописано обавезно закопавање мртваца, место, начин закопавања и режим гробља уопште. Чим човек заклопи очи долази под специјални режим законом установљен у интересу народног _ здравља. Према томе погрешно је говорити о праву сахрањивања већ о дужностима. О праву се говори због тога што су и за тај акт везане извесне таксе и што се с временом
изгубио основни мотив сахрањивања, а избио на површину