Народно благостање

Страна 312 | У НАРОДНО

· ggledno. Ona je postala ostrvo skupoće i njen izvoz nailazi na sve veće poteškoće. -

Na pariskoj berzi, a naročito u inostranstvu dva-tri puta je već bilo potresa usled glasova da i Francuska namerava da. devalvira svoju valutu. Nečeg ima u stvari. Naime jedan mali broj aktivnih ministara, a naročito de Monzi ı Pol-Bonkur navaljuju na ministra predsednika u tome smislu # ne kriju da su odlučne pristalice devalvacije franka. Njima se prividno pridružio čitav hor dužnika, a ovih ima mnogo u celom svetu, pa i u Francuskoj, kojima polazi za rukom ovde-onde, da vesti o pred= stojećoj inflaciji proture kroz javna glasila. .

Van svake sumnje da bi francuska država kao najveći dužnik u Francuskoj mnogo dobila devalvacijom franka, naravno samo Hinansiski, jer nacionalno-ekonomski to nije nikakva: dobit, već samo interpersonalno pomeranje kapitala + доћодака. Ali se nama čini da je velika većina francuskog naroda protivna svakoj devalvaciji. Devalvacijom franka na 20% predratne vred= nosti prilikom zakonske stabilizacije teško su oštećeni mnogo-

brojni imaoci raznovrsnih obligacija glasećih na franke. Zahtev!

za revalorizacijom obligacija bio je u francuskom parlameniu

vrlo moćan, tako da ga je samo jedan Роепкате тосао да Њено садање држање сасвим је различито од оног у првим'

skrha. Francuski kapitalisti još nisu zaboravili taj gubitak. Međutim francuska država im je zadala u međuvremenu nov posredno — konverzijom, pošto kursevi konvertovanih papira stoje znatno ispod konverzionog.

= - У нашем уводном чпанку Општа: пометња у погле- карактеризирали смо франду златно-доларске кла- цуски зајам у Енглеској као узуле. и коментаре о њему као = знак да се драма светске привредне кризе налази већ у четвртом чину. На овом месту хоћемо да укажемо још на један знак који показује које је размере заузела привредна депресија, наиме на колосалну пометњу у свим земљама о значењу златно-доларске клаузуле. Док се пре није могло замислити да мишљења о једној овако једноставној клаузули буду подељена, данас видимо да се она тумаче на три разна начина.

Као и у већини европским земљама, тако је и у Америци био задњих година обичај да се већина кредитних уговора, нарочито дугорочних снабдеју златном клаузулом, према којој је износ дуга био изражен у одређеној количини злата. Повериоци су се хтели на тај начин заштитити од евентуалне депресијације валуте. И поверилац и дужник били су потпуно на чисто с тим, да је то у истину прави смисао клаузуле. Према томе посматрано формално-правно не би било ништа логичније него да после депресијације долара дужници плаћају у папирним доларима плус разлика до златног паритета. Али на запрепашћење целог света није се америчкој влади чинило ништа природније, него да златну клаузулу прогласи за неважећу. Она је почела да плаћа своје обавезе у златним доларима у папирним доларима без обзира на златну клаузулу. Тиме је створен преседан и за приватне дужнике у Америци.

Такав поступак могао је да уклони све правне скрупуле и код других земаља које имају дугове у доларима са златном клаузулом, нарочито у оним, „које дугују Америци. Јасно је да Америка не може очекивати да ће њени дужници поштовати златно-доларску клаузулу кад је она сама не поштује. Невероватно је да би Америка пошла путем, којим је Француска ишла после-рата, наиме да за случајеве где је њен поданик био дужник примени принцип долар раван долару, а где је дужник био страни поданик задржи златну клаузулу. Али ако то Америка ипак покуша не мислимо да ћеу томе имати много успеха. Тако видимо да се Немачка која Америци дугује огромне износе одмах изјаснила да ће и она своје дугове платити само у папирним доларима без обзира на златну клаузулу. Али још је наравно отворено питање

БЛАГОСТАЊЕ

~ полагала важност, него је називала

–

__ Бр. 20 које ће становиште заузети немачки заводи у погледу кредитних уговора између немачких грађана који дугују са златно-доларском клаузулом. Белгија је у том погледу имала више скрупула. Она је изјавила да ће своје доларске дугове платити у белгијским францима по паритету према златном долару, али ипак тај принцип неће бити примењен према повериоцима у Америци. Тако ће у Белгији настати једно неоправдано разликовање на стране и домаће повериоце код једног те истог дуга. Холандија је пак изјавила да се златна клаузула мора одржати, при чему треба имати у виду да то је за холандску владу без практичног значаја, јер она не дугује ништа у доларима, али на супрот томе холандски поданици су повериоци који имају велики интерес за одржање те клаузуле, јер зајмови холандских колонија у Холандији гласе на доларе.

Најрадикалније је држање француске владе. Она одржава у потпуности и за све повериоце златну клаузулу. :Она је захтевала од Лиона, Марсеја и Бордоа да плате купоне по свом заједничком доларском зајму доспеле 1. маја у француским францима по златном доларском паритету.

годинама после рата кад на златну клаузулу није уопште стилском клаузулом. 'При томе мора се додуше споменути, да се сви француски (зајмови који гласе на доларе налазе у рукама француских грађана.

Француска овде придржава један принцип без обзира на штету коју тим трпи, док све остале земље заузму становиште које им намеће њихов моментани интерес. То баца врло ружну светлост на њихов данашњи правни осећај.

= Питање фискалног оптерећења вина и ракије се у последње време не скида с дневног реда. Ту се сукобља: вају интереси већег броја интересената и зато ће увек бити незадовољних. |

У априлу прошле године учињена је радикална измена у систему порезивања вина и ракије, под притиском произвођача, који су растурени по целој земљи. Место трошарине, коју је плаћао произвођач уведена је паушална трошаринска такса за точионице, наплаћивана по нарочитој скали.

Трошарина на вино и ра. кију опет на дневном реду.

Том приликом нико није приметио да је дација променила свој карактер, јер док је дотле била стварно трошарина, чија је пореска основица била количина потрошњи намењеног пића, сад је постала непосредни порез на радње за точење. Али док се непосредни порез наслања на имовну способност пореског обвезника, дотле ова „такса“ добија облик непосредног пореза на радње, чија је пореска основица постављена на претпоставци о могућем годишњем промету према крају, месту, величини итд. Тим самим што Гсе заснивала на претпоставци о годишњем промету, који је за целу државу уређен једном шемом, био је неправедан, а то је и пракса показала за ову годину од његовог увођења.

Горњом солуцијом хтело се оптерећење пренети са произвођача на потрошача. Претпостављало се да ће точионичари моћи лакше наплатити дацију при продаји од ситног потрошача, него при куповини на велико од произвођача, јер је точионичар само посредник. Тако би и било, у случају, „да је точионичар оптерећен сразмерно количини, коју је ставио у промет. Али њихов је обрт све мањи због све обимније трговине пићем, ван точионица. Поред тога дата је законска могућност произвођачу са села да може сам непосредно продавати потрошачу у селу вино од 5 литара на више, а виноградарима из варошица и градова више од 10 литара, без точаринског права и плаћања трошарине. Сељаци

„су продавали и мање количине од пет литара и водили су