Народно благостање

3 јуни 1933.

Менице 434 1.459 948 806 Репор 102 46 9 16 Ломбард 159 81 80 13 Хартије од вредности 97 248 241 222 Учешћа 60 59 45 46 Конзорцијални послови 55 95 103 93 Дужници 1.306 4.165 3.503 3212 Хипотекарни зајмови 158 357 358 372 Непокретности 40 94 96 102 Пасива Главница 384 909 927 946 Резерве 122 248 242 244 Благајнички бонови 692 1.194 1136 1.682 Банке 141 850 462 387 Повериоци 839 4.012 3.334 2.945 Збир биланса 2.621 8.669 1 6.498

Општа контракција пословног волумена која није поштедила ни једне од осам водећих банака имала је у 1932 год. за последицу смањење обртног капитала и то за 673 милиона франака односно 9.4%. Према 1930 години, када је збир биланса био са 8.6 милијарди рекордан, смањење износи 2.2 милијарде шв. франака. Процес сужавања пословног волумена почео је у току 1931 године и примећује се већ тада готово на свим позицијама биланса. Изузетак чини једино позиција „готовина", која је према 1930 години порасла на скоро троструки износ. У пасиви је интересантно напоменути да показују повериоци са роком највеће смањење. То није последица само отказа поверилаца већ су банке саме настојале да се ослободе ових средстава, снижујући камату, а то због тога што су могућности солвентних пласмана постајале све ређе. Улози на штедњу који су у 1931 години износили 825 милиона, остали су сразмерно стабилни. Смањење је последица навале улагача, коју је амала да издржи Швајцарска Пучка банка.

Благајничке облигације које су код швајцарских банака један врло омиљени инструмент финансирања, такође показују приличну стабилност.

Одлив туђих средстава имао је за последицу релативно повећање сопствених средстава; она су за преко половину већа од сопствених средстава пет водећих немачких банака.

Код активе пада у очи смањење потраживања код новчаних завода што је последица постепеног и систематског повлачења из међународних ангажмана. Крајем 1930 године ова су потраживања износила још 1.655 милиона франака, односно трипута више него крајем 1932 године. Смањење меничног портфеља последица је мањих трговачких послова. Готовине које су у 1931 години порасле за око 630 милиона и у првом тромесечју 1932 године још за 120 милиона на 1.120 милиона, показују у току друге половине 1932 године тенденцију ка постепеном смањењу.

Кредитни завод, Пучка банка и Федерална банка нису смањиле дивиденду док су то урадиле све остале банке # то за 1%. Подаци о приходима показују код свих банака смањење што је последица великих готовина, редукције дужника и смањења берзанских и емисионих послова.

Швајцарске банке су подржавале у току 1932 године просечно 1.200 милиона франака на жиро рачуну код Народне банке, према 200 милиона у 1930 години. Ако се узме активна каматна стопа од само 4% онда то већ значи губитак од око 50 милиона франака, а то је износ чисте добити свију осам највећих швајцарских банака у 1932 години. (С друге стране оне морају за туђа средства да плаћају пасивну камату. Излаз из ових тешкоћа могу банке због потребе одржавања великих резерва ликвидитета и с обзи-

7.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 361

ром на рентабилитет наћи једино у повећању кредитних операција. Али су за то изгледи сада врло слаби и банке морају да живе од латентних резерви које су прикупиле у ра' HH|HM подинама.

Осигурање против незапослености, које незапосленом даје правни захтев на делимичну _ накнаду – изгубљене наднице је грана социјалног осигурања, која је најкасније законски регулисана. То је у вези са нарочитим техничким и осталим тешкоћама осигурања против незапослености. Оно захтева велики административни апарат и много тачнију контролу, него остале гране социјалног осигурања. За осигуране против незапослености је много лакше изигравање ове институције него | што је то случај са осигурањем против болести, инвалиди|тета и т. д., јер је врло тешко контролисати да ли је незапо'сленост својевољно скривљена и да ли незапослени још, и | коликој тајно зарађује.

Криза у осигурању против незапослености

Први пут је законски облигаторно уведена ова врста осигурања у Енглеској 1911. године. Осигурана је било свега око једна трећина индустриских радника. Тек после рата кад је нарочито ојачао утицај радничких синдиката, оно је знатно |проширено. 1920. уведено је у Енглеској на све радништво. !y Италији је уведено 1919., у Аустрији и Русији 1920, у Пољ„ској 1924, а у Немачкој 1927. Организација осигурања про|тив незапослености била је у највише случајева следећа: "Приносе плаћају послодавци и радници, Изузетно давале су држава односно самоуправна тела извесне субвенције. Помоћ незапосленим ограничена је на извесно време и зависи о висини наднице, коју је дотичан имао, и плаћа се само у колико је немогуће наћи ново запослење односном раднику. Осигурање против незапослености дошло је на место каритативног помагања незапослених, које је као на пр, још и сад у Сједињеним Североамечким Државама потпуно препуштено приватној иницијативи или је законски уређено као у Немачкој до 1927. год. Увођење облигаторног осигурања против незапослености схваћено је са стране радништва и социјалних политичара као задњи акт социјалног осигурања уопште, јер је радник сада осигуран против свих незгода. Предност облигаторног осигурања састоји се по њиховом мишљењу у томе, што је радник добио законско право на помоћ и што му је она осигурана. То има за раднике не само економске предности, наиме, да му је помоћ осигурана и да је за раднике, који су имали велике наднице знатно већа него приватна помоћ, него и велике моралне. Помоћ приватне иницијативе имала је донекле карактер милостиње, који је сад одстрањен.

Али раднички синдикати и социјални политичари, који су се за увођење осигурања против незапослености тако дуго борили, доживели су после његовог увођења велико разочарење. Тек што је било уведено у извесном броју држава, његово је функционисање противно од оног других грана социјалног осигурања у данашњој кризи потпуно угрожено., Оно је требало да буде осигурање против коњунктурелне незапослености, дакле незапослености кратког трајања и малог броја незапослених. Кад је 1927. било уведено у Немачкој, за основицу је била узета незапосленост од 7100 хиљада радника. Али за 3—4 године привредна депресија је повећала број незапослених у Немачкој на 56, a у Енглеској на 2—3 милиона. Одмах се видело, да је потпуно немогуће помагати тако огроман број незапослених из средстава осигурања. Временом се дакле поново морао главни део трошкова за помагање незапослених пренети на државу и самоуправе, које су помоћ давале по принципу потребе. Право осигурање против незапослености ипра све мању