Народно благостање

Страна 456

ликим страним извозницима. Према томе сматрамо да се

иза „извозници жита“ не крије ни велики број лица, ни ве-.

лики капитал а још мање банкарски капитал, који би финансирао извоз, јер њега нема.

Ми смо небројено пута нагласили да, под режимом слободне конкуренције, никад једна бирократска организа ција, као што је Призад, не би могла обављати извоз тако успешно, као што би то радила приватна иницијатива, под којом разумемо — и то изрично напомињемо — и конкуренцију страних кућа на нашим домаћим тржиштима жита. Али је данас слободна конкуренција потпуно искључена. Сами извозници веле да не би могли да обаве тај посао све и кад би се укинуо монопол Призадов, услед постојања више извозних паритета Они сами веле, као што се то. види из „Привредног Прегледа“ (уводник од 9 јула т. о) да се извоз за Аустрију и Чехословачку мора „издвојити“

и тек остатак припустити слободној трговини, Није нам“

јасно, како извозници замишљају то издвајање преференцијалних контингената. Како би они у опште могли трговати, док би, рецимо, Призад плаћао 39 дин. за 100 кгр. више за извоз у преференцијалне земље Једног килограма жита не би они могли купити, док овај дејствује. А ако би на-

вала сељака са робом била тако велика, да Призад не би“

могао да преузме целу количину, онда би се појавиле две цене и више цена на нашем тржишту, а то је деморализација тржишта. То би могло да изазове формалан револт код произвођача. Како замишљају извозници то стање да један сељак из истог села прода по 39 динара скупље, а други за толико исто јефтиније 2

Изгледа, да су извозници мислили на ову могупност, јер су предлагали, да се један део преференцијала да њима као извозна премија, ради изравнања диференције у трошковима према пијацама светског тржишта. Нама ни ово није јасно. Између Средње-европског и Ротердамског тржишта није само разлика у трошковима, већ, много већа, у преференцијалу. Ако би се изједначили транспортни трошкови, још увек би остале две цене, једна за Средњу Европу, а друга за Ротердам, а ми то стање ни у ком случају не смемо допустити. У осталом на то би се могло учинити још једна примедба: зна се да преференцијал има за циљ да подигне цене у земљи, а не само за извоз. По себи се разуме да је то остварљиво само под претпоставком, да вишак извоза не буде већи од преференцијалних контигената. Мислимо да је много простије и много корисније по наш сељачки народ, да држава извозном премијом омогући и извоз вишка преко преференцијалних контингената по преференцијалној цени, него да допусти да се, због неколико хиљада вагона преко преференцијалних контигената сруши цена за цео промет у земљи и за извоз у преференцијалне земље, Због 5.000 вагона треба да падне цена 3: преко 200.000 вагона. То је бесмислица.

Ми признајемо, да је пред фактом, који је пресудан за цео проблем на нашу велику жалост, наиме да немамо статистику приноса, врло тешко у опште подесити политику цена. И велика ће срећа бити за народ, ако не буде био велики притисак у јесен на пијаце и ако наш вишак за извоз не буде био већи од преференцијалних контингената. Поново велимо, да није право да због једног вишка од 10 до 15.000 вагона, а то би било у случају рекордне жетве буде поремећена цена за преко 200 хиљада вагона. Ту лежи, ми то подвлачимо, главни аргумент у корист активне државне политике цена жита. Са малим жртвама постиже се велики ефект. За сада се упрошћава цео проблем релативно великим ценама на светском тржишту. Данас извозни паритет Ротердама даје задовољавајућу цену. Само ту се појављује нова опасност, да не

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ | ____ 52

извеземо и сувише много по светском паритету. Тако, да се не буде могао да искористи цео преференцијал.

Видимо такође из новина, да се намерава да оснује | извозни Синдикат за жито, чији би чланови били извозници. „По себи се разуме да се тај Синдикат не може замислити, јако не би добио монополски положај. Он би се разбио за „недељу дана без монополског положаја, а услед конкурен„ције, која би се сигурно појавила из земље или са стране. Али тај Синдикат ни у ком случају не би могао да дејствује самостално. Држава никако не сме да припусти приватној "иницијативи формирање цене жита. Кад је у питању један посао, од кога се траже жртве од државе и потрошачког народа у целоме свету, у пркос веома тешком финансиском стању држава, онда се не може играти синдиката. У осталом, извозни синдикати се никад нису показали ко"рисни, већ само увозни. То је и много лакши посао. Ту се унапред одреди количина, која има да се увезе, цену одређује тржиште, тако да увозни синдикати имају један врло комотан посао, при чему управо немају никакву трговачку зараду, већ провизију. У осталом и Призад је један извозни синдикат, ако не правно а оно фактички, он је акционарско „друштво, које су основали извозници жита (и који вероватно и сад имају акција у колико су их купили, јер у томе погледу они нису били тако хитри можда због тога што нису више имали довољно капитала). Што држава има већину Призадових акција у својим рукама, дошло је због утога што их извозници нису преузели. Али је Призад био

|

„дуго времена вођен само извозницима, и то је најцрња пе-

риода у његовоме раду. Ништа неће бити боље, ако бирократија буде водила Призад, и ако се не приступи његовој реорганизацији у смислу најшире комерцијализације. Али кадгод се пет трговаца скупе у један синдикат, добија се нова бирократска установа. Тога смо Бидели доста. Ми не видимо никаквог разлога са гледишта националних интереса, да се оснива још један Призад, макар он носио име Синдикат.

Зашто трговци морају да извозе, зашто се не баве трговином жита у унутрашњем прометуг Jep Призад је врло добра рука као купац, он не мисли да подвали, он ће платити пуну цену. Призад у осталом и не може свршити посао без великога броја трговаца житом у унутрашњем промету; ту је поље за рад за трговца, као што је у почетку то било лепо смишљено у житном режиму, чиме су трговци житом били веома задовољни — све док се није житни режим извитоперио. А што се тиче уновчења робе у иностранству, може се обезбедити и код Призада постизање максималне цене. Не сме се оставити ни дирекцији Призада и његовим претставницима на страни да продају робу. Ако су купци преференцијала државе, онда је продаја на страни врло лака и проста, али и у томе случају треба да је стално контролисана продаја од једнога одбора трговаца. Призад је сад једна државна установа, ако не правно оно фактички, и према томе код њега нема више тајне. Он мора да ради под пуним публицитетом, као сваки други државни уред. Ако је продаја на светском тржишту, када продаје једна рука, онда не постоји конкуренција продаваца и том околношћу пре свега гарантује се објективно добијање максималне цене на страни. Зашто су трговци житом одушевљено прихватили Призад и јашили на њему све док се то трпело, а сад сматрају да им он смета у послу По нашем мишљењу, у руковођењу послом Призада не може се довољно унети комерцијални елеменат, колико је он потребан. Има небројено могућности да трговци врше решавајући утицај, а то је главно.

Поред тога, као што смо у првом чланку рекли, Призад је најсавршенији облик за ломбардирање робе. У