Народно благостање

25, новембар 1933.

коморе сва би питања аграрна била решена, ниједно се аграрно-политичко питање не би једнострано решавало, кориговале би се „многе заблуде“ ит. д.

| Ђурић је очигледно преценио значај професионалних организација у нас. Његова је заблуда у томе што је побркао комору са носиоцем суверене власти у земљи у чијим је рукама и економска и аграрна политика. Утицај коморе на ову зависи од њеног односа према политичком фактору. У колико је овај незаинтересованији у толико је утицај коморе незнатнији. То потврђује и искуство наших постојећих комора. Колико су оне пута предузимале заједничке акције па је ипак све остало на преставкама и молбама. Утицај коморе зависи од тога у колико су њени припадници и претставници политичког фактора. Само у сталешки организованој држави коморе могу имати одлучујући утицај. У државној организацији, као што је наша, утицај појединих привредних редова може бити врло. велики, али ван комора. У Француској, на пример, све политичке странке стоје под јаким притиском пољопривредника и ако ови нису организовани. То доказује, да за утицај није потребна организација комора. Кад масе народа, у овом случају пољопривредници, имају утицај на носиоце законодавне власти, онда оне и без организација утичу на економску политику.

Ми нисмо против пољопривредних комора. Напротив, и сами смо у своје време истакли њихову потребу. Оне би свакако послужиле савршенијем канализирању расположења пољопривредника. Али када је реч о вођењу рачуна о интересима пољопривреде онда се то може и без комора. Ако се, пак, то не жели, онда би била илузорна и најбоља организација комора. Уосталом ако су, како г. Ђурић вели, коморе · имале да издејствују да и аграр добије „царинску заштиту за по неке своје културе“ онда је боље што их нисмо имали! Уосталом, ми имамо царину на пшеницу због чега је цена шшенице у првој половини ове године, услед слабог приноса, била догурала до 230 дин. Ситни пољопривредник је тиме био тешко оптерећен.

Г. Ђурић потом критикује „разне пољопривредне и задружне организације“, које нису узеле „на се улдгу њеног заступника", јер су „чисто филантропског карактера". Задругарство свакако није интегрално претставништво пољопривреде, али му се не може порећи да је један од њених органа. Оно није и не треба да буде политички фактор, а најмање је филантропска установа.

Г. Ђурић овако формулише интересе пољопривреде :

· основни је проблем данас у томе како да се помоћу размене добара постави однос између његове делатности и светске привреде". Потом вели да се „задаци: пољопривредне делатности треба да доведу у везу не само са побољшањем пољопривредне технике, већ и са тенденцијама развоја светске привреде. Интензивирање његове продукције условљено је данас и повећаном вредности његових производа и бољом разменом добара.“ |

(Са гледишта аграрно-политичког, где би глас г. Ђурића био најинтересантвији, чланак доноси велико разочарење. И сам писац је разочаран извесним аграрно-политичким доктринама и немањем изгледа за побољшање. О интензифицирању пољопривредне производње говори као о великој илузији. По себи се разуме да при ниским ценама интензифицирање не може да напредује, али то само у колико је потребан капитал. Међутим, постоји читав низ мера интензифицирања, које не захтевају капитал, као што су боља обрада, ђубрење стајским гнојем и т. ML

На крају чланка г. Ђурић вели: „Види се, да је и начин мишљења свих модерних националних економиста апстрактан и да не одговара стварности, јер се код њих цела народна привреда јавља још искључиво у категоријама капиталистичке привреде“ (Пре свега треба исправити, да се

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 757

не каже национални економист, већ национални економ или само економист). На основу овога г. Ђурић је дошао до оригиналног закључка. Али цело извођење у чланку нема никакве везе са овом реченицом, која је, можда, била главни повод да се задржимо на овоме напису, јер смо и ми економисти. За последњих сто година ни у једном моменту сви економисти нису били заклети у капиталистички систем. један од највећих Маркс — формулисао је најоштрију критику капиталистичког система. Данас је сигурно једна трећина економиста противу истог. Али какве везе има криза наше пољопривреде са проблемом данашњег привредног поретка. Пољопривреда страда што је занемарена, како каже г. Ђурић, а то није дело привредног, већ политичког поретка. Али што: је најинтересантније, г. Ђурић на другом месту констатује да су кризу проузроковали спољни догађаји (успостављање односа између пољопривредникове делатности и светске привреде). На тај начин тиме су покривене све немарности политичког фактора.

Проблем лечења пољопривредне кризе није питање привредног поретка. Да је тако, онда бисмо хитно морали мислити на његову промену, односно положај пољопривреде био би очајан ако би дуже морала да чека на промену привредног поретка. Срећом проблем је много простији, али и много хитнији. Оно што нас највише запрепашћује, то је да је г. Ђурић, после толико година рада на аграрној политици, дошао до сазнања да је побољшање наше пољопривреде условљено искључиво променом привредног поретка. То је ново и далекосежно откриће, И уместо што га је на крају чланка, изразио у неколико речи требао је њему да посвети цео чланак. Ми, пак, мислимо да пре тог радикалног сретства има много других мањих, која би требала да се примене. Стога смо очекивали од г. Ђурића да нам нешто напише о тим многобројним аграрно-политичким мерама, а не о социјалним сретствима за излазак пољопривреде из данашње кризе. | ere = (G, Bogomir A. Bogić, advokat iz Beograda, izdao je jedan cirkular u kome je izneo: „koliko su primili odbornici Opštine grada Beograda na ime dijurne za vreme od 1 januara do 18 avgusta ove godine.” U navedenom vremenu su 42 opštinska odbornika primila na ime dnevnica 1,261.250 dinara te su se nagrade pojedinih odbornika kroz tih 7 meseci kretale od 5, 10, 16 pa do 36.000 din. mesečno. Spor, koji se iza pojave toga cirkulara počeo odvijati izazvao je veliki interes u javnosti. Neke detalje je iznosila dnevna štampa, o istinitosti cirkulara interpelisan je pretsednik opštine na sednici od 6 ov. m., a podneta je o tome interpelacija i u

Dnevnice „beogradskih opštinskih odbornika

Keren anss araa=si

'Narodnoj Skupštini.

Samim izdavanjem cinkulara pokrenuto je pitanje o rijegovoj istinitosti. Interpelacija po tome u opštini na sednici od 6 ov. m. i prost prelaz na dnevni red nije bio način za likvidaciju samoga spora, jer jedna strana ne može biti sudija.

“Opštinski odbornik. kao pojedinac ima samo političku odgovor–

most za svoj rad u opštini, a zakonsku i materijalni odgoviOrnost imaju opštinski odbori i opštinski sud kao celine. Za rešenje ovoga spora najkraći i najmerodavniji.: put bi bio sud. Suština samoga spora je u veličini nagrada, koje su primili odbornici za. svoj. rad. Zakon o opštinama u svome 73 članu o tome kaže sledeće: „Odbornici nemaju nikakvu platu od opštine. No ако

po opštinskoj potrebi vrše kakav posao skopčan s froškovima

odbor će im odrediti nagradu. Isto tako može odbor u Beogradu odrediti nagrađu onim opštinskim odbornicima, kojima stavlja

u dužnost vršenje kakovih opštinskih poslova van vremena kad