Народно благостање

20. јануар 1934,

izraz izgledao i suviše kuražan, ali je očigledno bilo da je to bio samo početak nove carinske politike tih triju država. Najnoviji potezi talijanske-trgovinske politike dokazuju to potpuno. Očigledno da to nije kraj i da će ove tri države produžiti politiku medjusobnog smanjenja

carinskih stavova radi dogradjivanja carinskog saVeZa..

Mi imamo da računamo s tim kao sa svršenim taktom.

Mi smo svojedobno, upozoravali na to, da se time otvara nova era frcovinske politike u Evmopi. U 1931 godini, u brojevima 11 i 12, a u članku „Trgovinsko-Dolitički pogledi dr. Vojislava Marinkovića” mi smo Dpisali: ako se me osfvari evropska-carinska umija, Diće neizbežna posledica trgovinska politika u znaku spoljne politike, trgovinska politika koja će ići za зроупот роlitikom, odnosno trgovinsko-političko zbliženje izmedju država koje se i politički i prijateljski odnose jedna prema drugoj. To je naše tvrdjenje prihvatio g. Dr. Моjislav Marinković, tadanji naš Ministar spoljnih poslova i ponovio ga kao pretnju na idućem sastanku Saveta Društva Naroda. Danas je to stvarnost.

Prema talijansko-austro-madjarskome sporazumu radi postignuća potpunog carinskog saveza Stoje pregovori o privrednoj Maloj Antanti, koji imaju isti karakter. Razlika je samo u tome, što privredna Mala Antanta programatski prima i svaku drugu državu u svoje društvo pod islim uslovima, dok je talijansko-austrijskomadjarski savez ekskluzivan. Privredna Mala Antanta, prema izjavi šefova odnosnih država, ima za Osnovnu ideju, da ona bude klica iz koje će se razviti evropska carinska unija. Talijansko-austrijsko-madjarski зауег nema fih pretenzija. U stvari bitna je razlika izmedju obeju kombinacija. Tačno je da je polazna tačka kod

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ.

Страна 53

oboje političko prijateljstvo pretpostavka, ali to je kod italije programatski, a kod Male Antante samo Taktički. I dokle god ne pridje treća država, koja ne stoji u političkom odnosu prema Maloj Antanti, kao ove tri države medju sobom, dotle će i privredni sporazumi Male Antante biti sporazum triju država koje vodi političko prijateljstvo. Programatski privredna Mala Antanta nije carinski savez ali je laktički, do god joj ne pristupi četvrta država. I dalje, ona će biti neka vrsta carinskog saveza (pri čemu visina medjusobnih koncesija ne igra ulogu za pravnu ocenu problema, jer je Om 'kvalitativan a ne kvantitativan). Kad se radi o ekonomskim sporazumima onda je ekonomski kriterijum rešavajući. Pravni kriterijum u toliko dolazi u kombinaciju, što. je talijansko-madjarski sporazum povreda postojećih ugovora, odnosno klauzule najvećeg povlašćenja, koji je u toliko više kompliciran, što je sam prelerencijal nepoznat. Dali će u privrednoj Maloj Antanti biti preferencijala ne zna se. A ako ih bude bilo, onda će i njihova pravna strana biti podložna kritioi. Pri tome treba imati u vidu da danas nijednoj državi ne pada na pamet da pravi pitanje od povrede klauzule najvećeg povlašćenja. Кеkosmo, ekonomski kriterijum je rešavajući. ! o tome smo pisali vrlo opšimo u članku „Regionalni sporazumi” broj 36 (1933) sa naše nacionalne tačke gledišta, a nacionalni kriterijum ostaje uvek suveren. Pitanje je MOHo gabimo od formiranja ган јаазко-аив зко-таајагskog saveza, а koliko dobijamo formiranjem privredne Male Antamte. ! na to smio pitanje odgovorili u člancima „Mogućnosti ekonom. Male Anfante” (br. 37, 1933 gS.)i „Talijansko-austrijsko-mađarski regionalni ugovori i njihove mogućnosti” (br. 38, 1933 g.).

i KB BB

Александар Митић, Београд

КАКО ДА СТВОРИМО СРЕДСТВА ЗА ОДРЖАВАЊЕ СНОШЉИВИХ ЦЕНА ЖИТАРИЦАМА

Овогодишња ситуација наших земљорадника није боља од оне претходних година. Овогодишња пшенична жетва је испала повољно (рачуна се да ћемо имати извозни вишак од 2.5—3 милиона мет. центи). Али земљорадник није у положају да свој продукт претвори у новац, барем не у тојг мери, која би одговарала његовим потребама. — При томе пијачне цене крећу се по нивоу, који ни трошкове производње не покрива, Формирање цена на домаћим пијацама препуштено је понуди и тражњи. На аустријском тржишту могућа је продаја мањих количина и по врло ниским ценама, услед сталне конкуренције са стране Маџарске, која је такође имала одличну жетву. Чехословачка се уопште не појављује као купац.

Код овакве ситуације остаје као једина могућност да се један део извозног вишка извезе виа Браила и прода на светском тржишту.

Размишљајући о томе, на који се начин могу изнаћи средства потребна за покриће у сврху интервенције за одржавање цена дошли смо до закључка: да се та средства и без директног ангажовања државне касе ипак могу остварити и то путем |

реорганизације увоза извесних артикала.

Један од тих увозних артикала је кафа.

Према статистичким податцима последње две године, Југославија увози годишње око 7,000.000 кгр. кафе, од које количине око 95% отпада на Бразилију, остатак на остале земље.

Основа нашег предлога састоји се у следећем: да се целокупан југословенски увоз кафе монополизира. Целокупна потреба Југославије набављала би се директно од једне руке у земљи продукције и тиме знатно по јевтинијим ценама, него што плаћа приватна трговина, која, с обзиром на помањкање девиза, није у могућности да се појави као купац већих количина у земљи продукције, већ робу набавља из друге и треће руке и на тај начин пружа знатну зараду посредној трговини.

Исто тако, путем директног транспорта веће количине робе из земље продукције у правцу југословенских лука избегло би се излишно претоваривање робе, а самим тим и трошкови транспорта изнели би много мање, па би по томе и цена коштања робе била јевтинија.

Овако сконцентрисаном набавком овога артикла са правом монополисаног увоза, омогућава се његова продаја у земљи са већом ценом од цене коштања за 3—4 динара по килограму (при чему постојећа увозна царина, трошарине и остале дажбине имају остати непромењене) без великог,