Народно благостање

Страна 676

мена добара, у толико пре што не стоје никакве политичке сметње на путу. . То би био леп успех немачке сељачке поли-

НАРОДНО ВЛАГОСТАЊЕ

_ Бр. 43

тике, коју води сељачки Фирер министар пољопривреде Даре и његов сарадник за спољну политику Др. Винтер".

НАТЛ ОДГОВОР

Горњи чланак садржи читав низ тврђења, 0 којима се може дискутовати. То нарочито важи за тезу о вези између нове немачке сељачке политике и нивоа цена у Немачкој, и даље за тврђење да је нова немачка сељачка политика диктирана и 06зиром на сељаке у иностванству. Међутим како мој одговор треба да се односи искључиво на питање о најбољем начину за фаворизирање јутословенско-немачке размене добара, то ћу ја прећи преко свију тих теза у горњем чланку.

Али с једним изузетком, који у осталом додирује посредно југословенско-немачки привред“ни однос. Писац пребацује Холандији, Чехословачкој и Пољској двојако држање у својим привредним односима са Немачком. На једној страни живо искоришћавање извозног потенцијала услед нове немачке сељачке политике, и на супрог томе избегавање куповања робе у Немачкој. Сматрам да је овај прекор неоснован. Нити што купују од Немачке нити јој што продају Холандија, Чехословачка и Пољска. Купује и продаје приватна иницијатива; ова пак није примила никакве обавезе за одржавање равнотеже трговинског биланса са Немачком. У осталом ове државе нису могле ни да приме такву обавезу, пошто се по правилу купци никад не поклапају са продавцима. Накратко не постоји нико у тим земљама, који би могао правно да се обавеже да одржава трговински биланс са Немачком у равнотежи. Горњи је прекор толико исто неоправдан, колико онај, који се све чешће упућује Немачкој и то делом башту оним државама, којима је писац упутио свој прекор. Ја сам у прошлом броју „Народног Благостања' а у чланку „Око клиринга“ побијао сваку основаност тог прекора, који се састоји у тврђењу, да Немачка безобзирно искоришћава уговор о клирингу да би покуповала робу која јој треба без пара, не само не водећи рачуна о томе да треба својим извозом да покрије тај увоз, већ чак у намери да не плати или да се равна као сваки банкрот. Ја сам обарао то тврђење аргументом, да је Немачка начинила употребу од права, који ј0] даје уговор о клирингу, а да није њезина дужност да се брине о томе, да извезе што више робе у дотичне земље. То је дужност земаља поверилаца по клирингу. Следствено неоснован је прекор д-ра Хаселбаха Холандији, Пољској и Чехословачкој, јер оне и кад би хтеле не би имале материјалне могућности да купују робу у Немачкој.

Да пређемо сада на Југословенско-немачки трговински однос.

Истина је да је Немачка у последњем трговинском уговору са Југославијом учинила напор, да омогући што већи извоз југословенских аграрних производа; очигледно у жељи да повећа куповну снагу Југославије. У чланку Југословенсконемачки трговински односи, објављеном у јулској свесци часописа Ешгорашзеће Кеуџе, ја сам са признањем квитирао тај гест Немачке.

У горњем чланку се каже да југословенском сељаку треба да припадне сва корист од планског

уређења пољопривреде у Немачкој. Није јасно, на шта се циља овом реченциом; али питање о репартицији вишка вредности од повољнијег увоза пољопривредних производа у Немачку потпуно је ирелевантно за југословенско-немачки трговински однос. У међународним односима појављују се државе као сауговорачи, а не појединци ни привредни редови и сталежи. Држава је у осталом не само правно већ економски посебна јединка. Најновијим уговором са Југославијом Немачка није ни циљала на повећање куповне снаге југословенског сељака, већ Југославије као такве. Што то пак иде преко сељачких производа лежи у разлици економске структуре обеју земаља. Управо са немачке тачке гледишта баш је пожељно да та куповна снага не остане код сељака, већ пређе на друге привредне редове, јер су ови бољи потрошачи немачких производа него југословенски сељаци. Повећана куповна снага ће се наћи најзад У рукама оних група произвођача, који продају своје производе сељацима, а од ових ће се лакше пренети на Немачку.

Према свом данашњем уређењу Југославија

би могла да одузме један део куповне снаге југо-

словенског сељака још при извозу пољопривредних производа у Немачку, јер је пуким случајем и изванредним околностима дошло дотле, да је већи део тог извоза у рукама државним или државом контролираних установа. Али она нема могућности да даље утиче непосредно на поделу доходака у земљи — сем посредно преко дажбина. Смишљено пребацивање куповне снаге С једне привредне гране на другу могућно је само преко цена, а то условаљава далекосежну планску привреду. Писац то признаје и сам тврдећи, да је Немачка могла да постигне знатно побољшање положаја немачког сељака напуштајући либералистичке методе и прибегавајући планско-привредним. Немачка је то урадила, али Југослави ја није. Истина и ова практикује политику далекосежне државне интервенције у привредним односима, али на периферији, у области у којој је то лакше изводљиво. У погледу цена она је интервенисала само код цене капитала, па и то само за односе који су раније постојали.

У Југославији су цене још увек производ тржишта. Према томе Југославији недостаје битан услов за планску политику у области размене до-

" бара с иностранством.

Стање привредних организација у Југославији је такво, да је потпуно искључено остварење идеје да југословенски сељаци преко својих организација ступе непосредно у везу < немачким Рајхснерштандом. У Југославији не постоји никаква професионална организација сељака, па чак ни пољопривредна комора. Сељак је у тржишном делу своје привреде потпуно инокосан. Мали део тога и за мањи део сељака прешао је на задруге.

У осталом, као што рекох, таква веза не би била ни пожељна са немачке тачке гледишта. За Немачку је много боље да цела Југославија стоји