Народно благостање

20. октобар 1934.

према њој као евентуални купац њезине робе, а не само сељак. Оваква би мера још неповољније · дејствовала на међусобну размену добара.

У поменутом мом чланку објављеном у Бигоразсће Кеуце, ја сам подвукао да је Немачка уговором о клирингу резервисала за себе целокупну снагу Југославије резултирајућу из извоза у Немачку. На тај начин је искључено да она ту своју куповну снагу употреби у другој земљи. Међутим непуна четири месеца после ступања на снагу новог немачко-југословенског трговинског уговора појављује се незадовољство код Немачке. Југословенски извоз напредује, док увоз стагнира. Писац с пуно права каже да је такво стање трајно неиздржљиво, и да би било у интересу оба сауговорача да ступе у компензациони однос.

Ја се са овим не могу да сложим. Уговор о клирингу између Југославије и Немачке није ништа друго до један облик компензације. По њему се извоз плаћа увозом, ако се не увози не може се ни извести. То је најчистија компензација. Између овог начина компензирања и робног на који циља писац разлика је у томе, што су код првога одвојени увоз од извоза лично и временски али је ипак зато немогућан извоз без увоза не само због тога, што је то стање за Немачку трајно неиздржљиво, као што каже писац, већ и због тога што је оно исто тако неодржљиво за Југославију. Не може ни Југославија стално продавати на кредит. Траје ли то стању дуже, престаће југословенски извоз у Немачку. |

Али ја сматрам да |e H CyBHIHe paHO JOHOCHти коначан суд о могућности изравнања трговинског биланса између Југославије и Немачке. Ту треба имати стрпљења.

Али да претпоставим да је немогућно да се васпостави равнотежа у трговинском билансу између Немачке и Југославије на бази данашњег ју“ гословенског извоза, јер Југославија не може да апсорбује немачке робе за вредност свог извоза, из разлога који могу бити разноврсни, али у које се овде не могу упуштати. Против овога стања компензациони систем не би био никакав лек. На-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 677

против, компензације су се увек показале као најефикасније сретство за срозавање међународне размене добара. Писац мисли да ће југословенски сељак морати приступити куповању робе из Немачке, кад види да своју робу не може да извезе. То је заблуда. Југословенски сељак је 1932 године оборио цену својих производа на нечувено низак ниво, само да би могао да извезе. Он лакше приступа обарању цена но методи која би се са-. стојала у компензацијама. У осталом подвлачим да је компензација за сада технички неизводљива. Пре но што се прими та неочекивана и непријатна мисао, да Југославија не може да увезе из Немачке робе у противредности свог извоза у Немачку, потребно је да се стрпљиво од стране пословних људи проуче сва средства која би омогућила повећање немачког извоза у Југославију. У та сретства не спада натурање путем компензација немачке робе југословенским сељацима, који су најмањи потрошачи исте. У осталом, ако нема услова за то, ни компензација не може ништа да помогне. Југославија увози робу непрекидно. Њезин је интерес да увезе робу из Немачке, али нити је југословенска држава способна да тражи по Немачкој робу погодну за потребе Југославије, нити је приватна иницијатива на то обавезана. Онај који би могао да испита те могућности до дна, то су немачки произвођачи артикала, који би се могли увести у Југославију. Према томе они би учинили велику услугу идеји инаугурисаној југословенско-немачким трговинским уговором, гко би се потрудили да проуче потребе Југославије што детаљније, да у случају констатоване потребе понуде робу под условима, који су, наравно, прихватљиви за њих. Само би пословни људи после једHOT пословног“ анкетирања по Југославији могли да одговоре на питање, докле иде потенцијал Немачког увоза у Југославију. Јер ако клиринг као једно од бољих оруђа компензације не помогне, онда неће помоћи ни робна компензација, чији је главни недостатак, да увозника принуђава на увоз а обратно, а то је стручно и финансијски у Југославији потпуно неостварљиво. В. Бајкић

Dr. H, Vajrih, Beograd

ENGLESKA PROTIV ZLATA

Poslednjeg meseca jedina valuta u svetu, koja stalno opada, je engleska funta. Kako ona ima ogromni međunarodni značaj, naročito i zbog toga, što države sterlinškog bloka podešavaju svoje devizne kurseve prema funti, uzbuđenje je меliko. Ne treba zaboraviti da je Engleska 1931 godine povela kolo država, čije se zalihe ne mogu da drže na nogama. Kad god se koleba engleska funta vlada uznemirenost u celome svetu, samo ne u londonskim finansijskim krugovima u Sitiu. Engleska je kolevka zlatnog važenja, ona ga je praktikovala 100 godina, ona je kolevka teorije o stabilnosti kao bitnom monetarnom uslovu za povoljno razviće narodne privrede.

Baš zboč toga uzbuđenja u celom finansijskom svetu, a ne s obzirom na Englesku koja pokazuje, kao što rekosmo, olimpijsku mirnoću pred fiuktuacijama funte, smatrao je engleski ministar finansija za potrebno, da da jednu izjavu O gle-

dištu engleske vlade na funtu. On je to učinio tu skoro u jednoj zdravici u počast londonskog lordmera. Zdravica je bila kratka, i još kraće može da se rezimira:

„Engleska vlada ne misli da vezuje funtu za ma kakvu stabilnu vrednost. Stabilnost funie nije cilj monetarne politike u Engleskoj, već njezina potpuna nezavisnost.”

Kad posle 50 godina ljudi budu čitali ovu Čemberlenovu izjavu, biće zbunjeni, jer onaj, koji ne poznaje današnje prilike, ko ne zna da je engleska funta bila svesno vezana za dolar čitavu godinu dana, neće razumeti da nezavisnost može biti jedan od postulata zdrave monetarne politike. Čemberlen je dakle samo toliko izjavio, da ne misli više da vezuje funtu za dolar. Uzgred budi rečeno Engleska je došla na tu ideju u trenutku kad je dolar stabiliziran i kad se u Americi sve češće čuju glasovi o poirebi konačne stabilizacije dolara i kad se