Народно благостање

смарт

пена и а

С гвакна 740

НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ "Бр АЛ

ско банкарство, које је у главном сконцентрисано у пет великих париских банака и великом броју штедионица у целој земљи, и дан дањи нити има гкција индустријских подузећа нити у опште улази у какву интимнију везу с њима. Изузетак од тога чине две банке које су то радиле и пре рата, а које су делом чак страног капитала. Трећа банка, која је исто практиковала, одавна не би постојала да јој држава није помогла. То је бивша В. КМ. С. Те банке не примају улошке на штедњу, према томе не пласирају француски национални капитал у индустрију. Питаће когод од читалаца, да ли је

могућно да један вишекратни бивши министар и бивши министар претседник тврди у својој земљи једну такву кардиналну измишљотину. Ми на то можемо само једно да одговоримо да је могућно, ако је наше тврђење тачно, а оно је толико ноторно да се у свакој књизи о француском банкарству може наћи. Постоји извесна плутократска олигархија у Француској. Али не у оној мери и не онако како је то изложио г. Даладје, али није индустрија вазал банкама већ су и банке по мало вазали. Али се овде ограничавамо само на констатацију да је мишљење г. Даладјеа погрешно.

IL ТУБЕРКУЛОЗНИ НОВАЦ

Још веће је изненађење што је један грађански политичар, као што је то био до сада г. Даладје, могао да прихвати идеју туберкулозног новца о коме смо већ опширно писали у „Народном Благостању“ у броју 26 прошле године. Читаоци се сећају да је по Силвију Гезелу, који је измислио туберкулозни новац, иначе великом социјалисти, једини лек против капитала новац, који ће у одређеним периодама стално да губи одређену квоту своје вредности, да се топи, да се губи као туберкулозни човек. Гезел није имао пред очима тезаурирање које је данас узело толике размере. Он је имао пред очима новчани капитал, чије се биће састоји у камати. Кад се укида камата укида се и капитал. А Гезелов туберкулозни новац HCкључује потпуно сваки кредитни однос у опште, пошто нико није луд да да свој новац на зајсми да после извесног времена прими много мање но што је дао. Г. Даладје прихвата потпуно принцил туберкулозног новца. Многи су му критичари лобацили да он као професор историје није ни мо гао да разуме тако суптилно економско питање. Прекор је неоснован. Као што се читаоци сећају из наших поменутих чланака има и економиста који су присталице туберкулозног новца. Чак се једног момента и Ервинг Фишер изјаснио за исти

Од како је наступила економска лепресија све је већи број људи који прихватају фантастичне мере, па следствено и туберкулозни нсвац. Нарочито се у Аустрији упорно покушава његово остварење, које власт мора силом да спречава. Ми смо дали исцрпну критику туберкулозног новпа. На овом месту само да истакнемо ток идеја које су довеле г. Даладјеа до тога постулата. Он вели Француска само штампа новчанице. На тај начин силни су папирни капитали убачени у народну привреду. Народ их је пак зграбио и затворио у касе и сламњаче. Криза све више хара по Француској, јер национална производња плати од оскудице капитала. Кад би само један део тезаурираног новца ушао у производњу сви би незапослени добили посла и волумен производње би знатно порастао.

Далеко би нас одвело кад бисмо изложили шта све још треба поред капитала па да овај успешно и трајко уђе у процес производње. Тезаурира се од невоље. Она може бити делом и уображена али ни један народ нема тако здравог разума | као француски и кад он нешто верује у маси, нечег истинитог мора бити при томе. Нека спасност мора да постоји за капитал, или рђава коњупктура, или депресија, или имобилизација и тд. Према томе није доста бацити капитал на тржиште ла да се створи економски полет. Истина г. Даладје мисли да би се тим капиталом могли да гзведу огромни радови. То је тачно, само су јазни радови већином нерентабилни па се следствено могу извести само из јавних сретстава, која не морају да се умножавају. Човек је дужан да плати порез, а не и да изводи јавне радове, да би упропастио свој капитал.

С друге стране је више но сигурно да туберкулозни новац не би могао да постигне жељени циљ. При увођењу тога невца, истина је да би сви тезаурирани капитали излетели из својих скривница и приредили једно до сада и за Француску нечувено бегство. Последица би била прво, огроман скок цена, а друго огромаш одлив злата из каса француске банке, или ако би се то спречило, депресијација франка, јер Француз у том погледу има своју разрађену психслсгију. Свако панчовање по валути улива му крајње неповерење и сн бежи у иностранство. За време и после светског рата преко 20 милијарди француских франака било је побегло у иностранство, као што су то показали доцнији догађа:а. Скок цена би био тако строман да би француски извоз пао на кулу, а увоз добио огроман полег, што би још јаче угрозРЛО метални сто« француске банке и слетствено франак. Ако се не би суспендовао конвертибилитет француских новчаница, за десет дана би све злато из банке било разнесено, народ би тезаури · Pao звечеће злато, папирни новац би из сптицаја скеро нестао или остао на мери која код туберкупегног новца одржава равнотежу између укупног новца у оптицају и добара у промету.

Ш. ШТЕДЊА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА

Г. Даладје није ни најмање био у заблуди о горе изложеном дејству његовог туберкулозног новца. Нити се он плашио тога, напротив, он је извукао и крајње конзеквенце тог свог гледишта. Код туберкулозног новца нема штедње, јер што дуже стоји новац то мање вреди. Г. Даладје све-

(

сно жели да уништи штедњу. Штедња је преживела казао је он на конгресу.

Приватна привредна штедња никад неће да се изгуби. М ако има много животиња које нагомилавају богатство (мрави, пчеле, јазавци, и т,д.), ипак се у свима старим економским уџбеницима