Народно благостање

23. фебруар 1935,

зорници у Сарајеву. Даље, изгледа, дај писац живи стално у Сарајеву, а најзад и по самој садржини даје се закључити да је сиже узет из савремене сарајевске кронике. Пре две године обуставила је плаћање ТГрговачко-кредитна банка у Сарајеву, чији ће рад остати као класични историски документ о ружној вези између послова и политике. На челу банке била су два адвоката —- изгледа Далматинци пореклом. То је и сиже комада. Обуставља плаћања једна банка чији је претседник један адвокат, велики патриота, национални радник и скроз неморалан тип, јер стоји у недопуштеним односима са својом дактилографкињом и банчи до у зору, плаћајући 500 динара флашу шампања итд. Међу многобројним жртвама пропале банке налази се и банчин служитељ, који је у њу уложио сву своју уштеђевину донесену из Америке и преко тога потражује већи

- део своје 10-годишње плате. У трећем чину суд ослобађа

претседника банке кривичне одговорности, а у четвртом служитељ га убија ножем.

Што упропашћени служитељ убија претседника, који га је грубо обмањивао и још грубље ружио, сасвим је човечански — и ако до данас још није био случај да је улагач убио одговорне факторе пропале банке. Али ту нема ничег специјално банкарског. За убиство човека, који је упропастио ближњега грубим користољубљем није било потребно узимати сиже из банкарског живота, јер је овде однос између претседника и служитеља банке споредно, а обмањивање у користољубивом циљу главно. Оно што чини проблематику код сарајевског догађаја, то је некажњивост управитеља банке за пустош који су направили својим радом. Та се појава противи правној свести савременог човека. Узрок неуспеха комада лежи у томе, да погибија претседника није оставила апсолутно никакав утисак на публику из простог разлога, што је ова већ стајала под дубоким утиском необјашњивог ослобођења претседника од кривичне одговорности.

Узгред буди речено, цео трећи чин је скроз противан стварности. Он се састоји у монолозима и дијалозима између лица — међу којима је највише оштећених — која у чекаоници суда очекују резултат кривичног суђења, да би видела шта ће бити са њиховим улошцима. Међутим судбина уложака не зависи од исхода кривичног суђења, виновницима, већ од стања чисте имаовине, а ову не утврђује кривична власт већ грађанска, Пред грађанским судом треба да се налазе улагачи, јер тамо могу сазнати судбину својих уложака. Свакако да је сасвим човечански што су се они скупили на кривичном суђењу претседнику, али не из имаовинских разлога, већ из чисто сентименталних, дошао је увређен правни осећај да добије сатифакцију.

Међутим увређени правни осећај не добија сатисфакцију, јер како вели један од најбрбљивијих оштећених улагача у чекаоници, кадија те тужи, кадија ти суди. Кров уста тога улагача даје нам писац одговор на проблем о некажњивости за тако једно тешко кривично дело, какво је учинио претседник банке. То објашњење гласи: да је интерес којим су повезани међу собом судија и претседник банке јачи од писаног закона, јер судија гази закон да би спасао једног неваљалца.

О 'нашем се правосуђу може да каже доста неповољно, али му се ова врста корупције не може генерално да припише. Истина није искључена могућност да је у Сарајеву баш тако било — што би свакако било изузетак у нашем правосуђу. Али у толико је преча дужност писца да нам тај случај изложи, да бисмо могли да видимо да узрок лежи у корупцији правосуђа. Претседник банке је трошио банчин новац, а за таква дела наши позитивни закони предвиђају казну. Дужност је била пишчева да нам

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 133

на конкретном случају покаже, како је суд обишао те позитивне законске прописе. У место што је метнуо суђење ван позорнице, а на позорницу метнуо публику, која чека резултат суђења, требао је обрнуто да поступи, да суђење метне на позорницу, да чујемо зашто се оптужује претседник, како државни тужилац квалифицира његова дела и на који начин суд успева, да га ослободи у пркос очигледности његове кривичне одговорности.

Узгред буди речено, могла је пропасти банка без икакве кривице одговорних фактора, услед неповољне коњунктуре. Али је писац целу управу претставио тако, да је та комбинација искључена; те је према томе претпоcraBka O непостојању кривичне одговорности искључена. Могућно је да је адвокат вршио злоупотребе провлачећи се кроз постојеће кривичне прописе. У томе случају била би проблематика у празнинама позитивног законодавства, на коју би писац имао да нас упозори.

Рећи ће когод, да писац није банкарски стручњак. Није и не треба да буде, али је недопуштено да писац без икаквог познавања проблематике, која се из његовог KO" мада изводи, пише комаде.

Највећи драмски писац свих времена Шекспир, који је свој драмски рад базирао на филовофији, у комаду „Млетачки трговац“, решио је један драмски правни заплет на чисто правничкој основи. Шајлок је тражио уговором предвиђену литру људског меса. Суд му га је досудио, али под условом да не сме пролити крв, иначе he одговарати. Шекспир, иако вероватно није познавао право, дао је проблематици правни карактер и правно решење. Оно је било схоластично, стога што је схоластика тада преовлађивала у правосуђу.

Позоришни комад није лирска песма. У једној драми из банкарског живота мора бити социјалних проблема. Да није социјалних проблема, не би било ни „друштвене“ драме. Дабоме да је писац требао мало да се озноји ради документације. Али му зато није потребно ни књиговодство, ни контоарски радови, ни закон о акционарским друштвима, већ познавање основних феномена у банкарској пракси и кривичног закона. Шест месеци рада било би неопходно потребно, а при том би му врло добро дошло да разговара са једно два адвоката, који су учествовали у судском процесу, са једним поштеним директором банке и једним судијом.

Писац није ни покушао да драматизира сарајевски догађај, он га је испричао онако, какав је био, али наравно кроз «своје нестручно перо, те тако много мање знамо из позоришног комада но из новинарске хронике, која је о томе такође врло много писала. Да није случајно писац писмен човек, комад би доживео потпуни фијаско. Можда и не би с обзиром на то, да је изабрао врло дематошку тему и да је ову врло демагошки претставио. У место да се окрене против суда, који је ослободио једног неваљалца, окренуо је он своје перо против банака. По је данас врло лака ствар. Наши су људи погубили толике милијарде по банкама, и то обично економски слаби и неуки, да је у амбијенту тог света и сувише много експлозива. Довољна је једна жижица, па да буде експлозије. Таквих је жижица писац имао врло много у свом комаду, све из демагошких равлога, — а под демагошким равлозима разумемо тежњу за аплаузом. Нема веће дисквалификације за један комад, чепо кад писац добије аплауз искључиво на демагошким тирадама, а то је био случај са иначе врло сиромашним аплаузом комада „Продавница ваздуха“ на београдској позорНИЦИ. Једино што је добро у овом комаду то је стил. На